Decu ne valja sputavati jer ih to tera na beg. Deci ne valja braniti jer će onda raditi sve što ne smeju. A ima mnogo toga što deca ne smeju.
Bila je gomila dece koja su mogla mnogo toga. Želela su mnogo toga. Zbog svojih želja su odbacila i lopte, lastiše, igrice, parikiće. No, veliki su im zgazili te želje. Zašto? Moglo im se. Brinuli su za sebe, što znači nisu brinuli za druge. Tako to ide. Deca su tražila pomoć, pokazivala koliko i šta mogu, ali odrasli su bili previsoki da bi ih videli preko svojih stomaka, kravata i štikli. Deca su se naljutila. Deca se mnogo gadno ljute. Zainate se jezivo. Idu čak i na svoju štetu samo da bi pokazala količinu besa.
Jednog dana deca su u kofer spakovala suze, smeh, snove, porodičnu fotografiju i iznošene starke i otišla daleko... Daleko čak preko granice. Veliki su tek tad primetili da nešto nedostaje. Bilo je kasno. Deca su sad bila ta koja ne vide druge jer su u drugim državama, na drugim kontinentima i ostvaruju svoje snove. Čak i oni koji ne uspevaju u ostvarenju bar umeju i dalje da se smeju i raduju jer su uvaženi koliko god bili mlađi od onih što ih uvažavaju. Svet iz koga su pobegli sastoji se sada samo od velikih. Velikima ističe rok. Šta će biti kad istekne decu ne zanima. U znak žaljenja odmahnuće rukom u kojoj po prvi put postoji nešto osim ničega. S radošću će čekati još onih koji dolaze, a dolaze stalno. Ne beže, samo nalaze spas.
Veliki se izvlače da su deca nestalna i da nisu oni krivi što su deca pobegla. Na kraju dana znaju da je to uzalud, ali veliki uvek vole da spiraju sve sa sebe čak i kad su svesni da je dete umazano peskom čistije od njih.
Kaju se veliki. Pokušavaju da sakriju krivicu, pa sad oni sede po pesku, školama, fakultetima, klubovima... Po svim mestima gde bi trebalo da sede deca koja slave sopstvena ostvarenja.
Zapitajte se, veliki, ko je ovde veliki, a ko mali.
Bila je gomila dece koja su mogla mnogo toga. Želela su mnogo toga. Zbog svojih želja su odbacila i lopte, lastiše, igrice, parikiće. No, veliki su im zgazili te želje. Zašto? Moglo im se. Brinuli su za sebe, što znači nisu brinuli za druge. Tako to ide. Deca su tražila pomoć, pokazivala koliko i šta mogu, ali odrasli su bili previsoki da bi ih videli preko svojih stomaka, kravata i štikli. Deca su se naljutila. Deca se mnogo gadno ljute. Zainate se jezivo. Idu čak i na svoju štetu samo da bi pokazala količinu besa.
Jednog dana deca su u kofer spakovala suze, smeh, snove, porodičnu fotografiju i iznošene starke i otišla daleko... Daleko čak preko granice. Veliki su tek tad primetili da nešto nedostaje. Bilo je kasno. Deca su sad bila ta koja ne vide druge jer su u drugim državama, na drugim kontinentima i ostvaruju svoje snove. Čak i oni koji ne uspevaju u ostvarenju bar umeju i dalje da se smeju i raduju jer su uvaženi koliko god bili mlađi od onih što ih uvažavaju. Svet iz koga su pobegli sastoji se sada samo od velikih. Velikima ističe rok. Šta će biti kad istekne decu ne zanima. U znak žaljenja odmahnuće rukom u kojoj po prvi put postoji nešto osim ničega. S radošću će čekati još onih koji dolaze, a dolaze stalno. Ne beže, samo nalaze spas.
Veliki se izvlače da su deca nestalna i da nisu oni krivi što su deca pobegla. Na kraju dana znaju da je to uzalud, ali veliki uvek vole da spiraju sve sa sebe čak i kad su svesni da je dete umazano peskom čistije od njih.
Kaju se veliki. Pokušavaju da sakriju krivicu, pa sad oni sede po pesku, školama, fakultetima, klubovima... Po svim mestima gde bi trebalo da sede deca koja slave sopstvena ostvarenja.
Zapitajte se, veliki, ko je ovde veliki, a ko mali.
