PRAZNICI NAM STIŽU!!!

Jutro. Miris ogromne jelke pored koje me ujutru čeka ponosni tata. Prvi uspeh dana, nisam tresnula niz stepenice kad sam onako pospana videla tu sliku koju nikada neću zaboraviti. Sledi veranje po merdevinama da okitim tog zelenog, bodljikavog džina. Ogledanje u ukrasima od kojih svaki ima svoju priču. Dečije žurim da što pre pokačim sve ukrase kako bih što duže uživala u jelki.

Popodne. Miris kafe i laka za nokte. Kilometarski telefonski razgovori koji nemaju cenu, osim one nesimpatične koja stigne od Telekoma. Krajnje narcisoidno se divim sebi dok posmatram stan koji sam okitila. Lenjo se rastežem po kući. Dok čekam da mi se dijagnostifikuje opterećenost praznicima uživam u euforiji. Kompilacija prazničnih pesama i kez. Ogroman kez. Još jedan trenutak kad shvatim koliko mislimo da nam je potrebno za sreću, a koliko je u suštini potrebno. Dobro, fale mi poneki momenti (čitaj osobe), ali ću se i za to pobrinuti. Ako zapnem, osloniću se na Deda Mraza. Ako se danas osećam kao da imam pet godina, sasvim je normalno da on postoji. Ne sabotirajte me iznošenjem realnih činjenica o njegovom nepostojanju, tužiću vas mami!

Odlazak u apsolutno prepuštanje svom sjaju koji me saleće sa svih strana i pretvaranje u potpuno dopušteni i opravdani praznični kič od kog nema ništa slađe. Ovih dana ne zakerajte, ne zamerajte, na zanovetajte, samo se prepustite!

BEOGRADSKA SREĆA

Sreća u Beogradu je najlepša sreća. Ona je velegradska sreća. Blistava i pompezna. Često je mamurna i neispavana, čupava i puna dima, ali i ispod toga ona ima svoj sjaj. Uvek je svesna da bar malo šljokica od razmazane šminke mora da zadrži da bi fascinirala svoj Beograd. Ovih dana ta sreća je praznično euforična. Zavlači se u igračke koje roditelji nose iz prodavnica. Iste igračke za kojima su željno skamlikala njihova deca lepeći nosiće za izloge. Kako ne zavući sreću u tako nešto? Sreća je u lampicama koje sijaju oko drveća i mame vas da štrpnete koju, praveći se da je to sasvim bezbedno. Vešto i uspešno zavodi Beograd. Iz dana u dan. Iz noći u noć. Ona se muški šepuri po Dorćolu. Ona živi po pozorištima, živi pozorište. Lumpuje po Savamaloj i sunča se na Terazijama odmah nakon lumperaja. Često predahne uz crnu kafu sa ratlukom na Vračaru, a zatim bezobrazno pije u podne po zidinama Kališa da bi se pripremila za novo lumpovanje nakon koga će, negde pred zoru, halapljivo grabiti burek na Čuburi (ako ne tamo, onda bilo gde gde je najbliže u trenutku pijane gladi) da bi posle mirno mogla da vodi ljubav sa snovima u perju zvezdarskih jastuka. Beograd je ne ispušta iz ruku. Čuva je s Dunavom i Savom na dlanu. Velegrad se pravi da ne vidi kada mu ona ukrade koji suvenir iz lumperaja jer zna da mu on i dalje pripada, a da se ona smeje. Sreća mu uzvraća stihovima, poljupcima, zagrljajima u svakoj sekundi, peva mu na uvo i štiklama golica njegove ulice. Ona umire od nostalgije čim napusti njegove granice. Sreća je opsesivno patološki vezana za njega i večno zaljubljena čak i kad ga prevari, čak i kad se naljuti.
Onda shvatim koliko sam se danas poistovetila sa srećom i prepustila se dok tonem u ovaj savršeni grad koji je moj. I gde ćeš više.

NOVOGODIŠNJE ODLUKE VS. NOVOGODIŠNJE ŽELJE

Novogodišnje odluke, pojava koja se manifestuje kod preterano ambicioznih, preterano dokonih ili preterano optimističnih ljudi. Faza kroz koju svi prolazimo obećavajući sebi brda i doline samo da bi sami sebi bili mnogo cool. Nakon svih tih iscrpnih odlučivanja i planiranja shvatimo da u životu ne treba ništa planirati jer nemanje velikih očekivanja je imanje radosti života.

Često pokušam da sastavim listu od bar tri odluke, kao treća sreća, ali ne stignem ni da ih zamislim. Detinjasta sam, ne volim obaveze koje mi se same tako nametnu po nekom pisanom ili nepisanom pravilu. Ne volim granice i unapred zacrtane puteve. Hoću da udaram glavom o zid bez odluke koja će mi pomoći da ga zaobiđem. Eto, baš mi se udara. Čak sam ga i okitila da bude u skladu sa prazničnom euforijom. Odluke planiraju. Život se ne planira. To je dosadno. Dosada je bolest, bolest te koči, život se ne koči. 

Novogodišnje odluke zameni sa novogodišnjim željama! One su čarobnije i lepše se slažu uz jelku. Na njima zveckaju praporci. Ako ne čuješ, ne slušaš dovoljno pažljivo! Za želje strepiš da li će da se ostvare, a odluke su dosadne i strepe da li ćeš ti da ih ispoštuješ. Ne treba ih primećivati. Treba se prepustiti željama, pa kako ti one skroje godinu i sreću, tako ti je. Prepuštanje je puštanje života da se smesti u tvoje ruke na način na koji bi trebalo. Zagrej ih ljubavlju da se život ne smrzne. I želi! Želi iz petnih žila dok ti ne popucaju pertle. 

Palim lampice, kačim imelu, glancam ukrase i želim najneverovatnije stvari, da ih u inat svim pravilima i odlukama ostvarim.

Ho,ho,ho!

SMAK SVETA U NAMA

Ne smakosmo se. Prođe 21.12.2012. i ništa. Što bi kolega Šekspir rekao: "Mnogo buke ni oko čega". Naravno, još se povlače razne teorije o dotičnom fenomenu. Jedni kažu da je to samo završetak određenog kalendarskog doba Maja (koliko im je tačno bilo dobro u životu kad su posle toliko vremena uspeli da nas iscimaju), drugi da je prošla neka kometa pored Zemlje i umalo je zakačila, neki opet tvrde da je to vezano za generalni haos u svetu... Jedino da povampirimo i Maje i Tarabiće i Nostradamusa pa da vidimo o čemu se radi.

Jedna od teorija mi je privukla pažnju. Ta teorija se odnosi na to da se smak sveta zapravo desio u nama samima, da je došlo razdoblje kada ćemo pronaći sami sebe i doći u ravnotežu sa samima sobom. Opet, s druge strane, malo mi je čudno da se kod svih ljudi na svetu to desi tako odjednom, na klik. Ne znam. Nisam naučnik. Samo sam umetnik. Ali meni se desilo. Već nekih mesec dana sam bezrazložno optimistična. Konstantno. Ne bi to bilo tako čudno da ja nisam osoba koja je poznata po tome da se stalno nervira, stalno oko nečeg/nekog pati, stalno mora nešto da mi ne da mira. Odjednom je to nestalo. Da, nije sve idealno, ali sam prestala da se cimam oko toga. Počela sam da gledam stvari sa mnogo vedrije strane. Postoje problemi, pa dobro. Pokušaću da ih rešim do one granice koja ne ugrožava mene. Počela sam više da cenim sebe, da budem strpljivija. Ukoliko me hvata nestrpljivost transformišem je u nešto konstruktivnije. Prvi put u životu minimalno počinjem da veruckam u ono užasno "Ko zna zašto je to dobro". Trudim se da se smejem i u situacijama u kojima se do skora ne bih smejala. Od svakog dana pravim mali praznik i mali lumperaj. Kad dodaš na to i prazničnu euforiju, čiji sam fan odavno, dobiješ stvarno vatromet. Možda sam pukla. Nemam pojma. Možda će me strefiti neka idiotarija koja će da mi sruši novostečeno stanje. Ne znam. Nisam toliko vidovita da to predvidim, tako da je mnogo pametnije i korisnije uživati dok možeš. Uživati u jutarnjoj kafi, hodanju po Beogradu, osmehu onih koje voliš, onome što radiš, svakom pa i najmanjem uspehu koji se desi u toku dana, pucanju balona od žvake, skrpljavanju para preostalih od izlaska da kupiš cigare i svemu što ti pruži život u toku dvadesetčetiri sata koji se nižu u nedelju, mesec, godinu. Tim sistemom možeš stvoriti srećan period. Tim sistemom mislim da možeš da pronađeš sebe. Meni se sviđa ova novostečena sigurnost. Ne bih je ispuštala, ako nemate ništa protiv. Moguće da sam prolupala, ali mi se onda sviđa ta prolupanost.

Poenta je pokušati naći svoj komad sreće. Ako ne odmah onda ga graditi iz sitnijih komadića koji čuče u svakom danu. Čak i kad se ne vide na prvi pogled, tu su. Uvek su i sigurno tu. Samo treba izbaciti nepotrebne stvari iz pogleda, protresti trepavice, nasmejati se bez obzira na sve i videćeš da su tu.

Dakle, ne znam da li je ovo smak sveta, smak nas, smak srca, mozga, čega već. Ne znam da li se u ljudima desila neka eksplozija koja ih je promenila na bolje. Ali možda i nije loše tako posmatrati stvari.

Otišla sam da izglancam ružičaste naočare. Volim da vodim brigu o novim, sjajnim i lepim stvarima.
A kad postanu stare?
I tad. Vintage je in.

Ne moraš smaći svet. Smakni problem. Namakni osmeh.

BAJKA ZA DEVOJČICE

Devojčica je uzela bojice i nacrtala princa. Imao je mač da je štiti od nemani i štit da je čuva od tuge. Imao je prelepog belog konja na kom  će doći da je odvede u svoje kraljevstvo, iza sedam brda i sedam gora, kraj sedam prekrasnih mora. Bio je lep, hrabar, pametan, snažan i odvažan. Sve s njim počinjalo je jednom davno, a imalo je vilinskim prahom posutu garanciju na srećno i zadovoljno do kraja života. Princ je bio samo njen, skriven u perju njenih jastuka i mirisu bombona. Sebično je čuvala taj crtež od drugih devojčica.

Devojčica je porasla. Noge su počele da joj dotiču pod dok sedi, a onda je još više porasla pa je uletela i u štikle. Gledala je s visine crtež tog princa i prezrela njegovu površnu savršenost.

Ubrzo su prinčevo postojanje i titula su nestali zgužvani sa uspomenama iz detinjstva. 

Zašto?

Zato što je devojčica našla savršenstvo mnogo bliže od sedam brda i sedam gora. Našla ga je u nesavršenstvu, nečemu mnogo posebnijem i savršenijem od savršenstva. Našla je ljubav. 

I živela je srećno i zadovoljno zauvek.

3:34 am

Ovo je posveta vremenu u oko pola četiri. Da, baš tad. Sebično tad jer sam tada srećna i imam sve u svojim rukama. Ja često gubim stvari iz ruku. Retko namerno, češće slučajno. Moguće da je to posledica detinje nezasitosti. Ovo vreme je ono vreme kad vreme ne postoji. U ovih pola četiri dovoljni su miris duvana, nas i dva pogleda. Ovih pola četiri su dokaz da je za sreću dovoljno malo, ali ne i bilo šta. Vlada opšta smirenost. Svi pundravci su zaspali. Svi su budni ili spavaju, a mi imamo svoju priču. Ovih pola četiri je potvrdilo da nisu bitni ni vreme, ni mesto, ni okolnosti, ni prioriteti, ni razum, ni pravila, već samo i jedino srce. Srce u pola četiri. Ono će sad da lumpuje. Navataće mi podočnjake, znam. Al može mu se. Može mu se jer se krajnje halapljivo naždralo, kao i svi mi često u ovo doba, ljubavi. Neka ga. Srećno je. Prijatno!
Ovih pola četiri su mojih pola četiri i ne dam ih nikom. Nađi svojih pola četiri, pola pet, šest i shvatićeš koliko vremena trošimo na pravljenje nemogućeg od mogućeg, a potrebno je tako malo da se keziš od uveta do uveta. Onaj kez za kojim svi toliko ludački tragamo da bežimo u apsurdne mistifikacije i preispitivanja umesto da se samo prepustimo. Ne verujem da se samo jedno živi, ali želim da svaki svoj život živim kao da je jedan, jedini i poslednji. I živim sad u pola četiri, eto jer sam srećna i jer mi se može.

3:34 am
Beograd,
između smirenosti i euforije

LUPETANJE PO AZBUCI

Apstinencija - pojava koja u nedostatku fizičke ugrožava psihičku aktivnost

Brak - volimo se pa smo to turili na papir da bi dobili novu belu tehniku

Volim te - dve, naizgled tako jednostavne, reči spremne da sve izvrnu naglavačke u potpunosti

Gledamo se - slatko, treperavo, iskreno, skenirajuće, varnice, želja, privlačnost, iskrenost... zavisi; ne sme se prekidati spuštanjem pogleda, nije fora

Dečko/Devojka - profesija kojom se bavite kada ste u vezi

Đubre - pogrdni naziv ostavljenih ostavljačima; đubre može biti razno; tako imamo: đubre pokvareno, đubre smrdljivo, tipično muško đubre, đubre lažljivo...

Euforija - dođe da namesti stan za zaljubljenost

Žena - vodi glavnu u muško-ženskom odnosu čak i kada on, mukica, misli da je on taj čija je poslednja reč

Zaljubljenost - halucinogena droga

Idiot - česta titula koju dobije jedan od učesnika veze koja je raskinuta

Ja - eto, jer sam autor ovog texta

Kombinacija - ako je bez emocija, samo napred! (a može i od pozadi)

Laž - u ljubavnim odnosima uvek laže neko "đubre smrdljivo"

LJUBAV - glavni i odgovorni urednik svih sreća i nesreća

Moje - preterano dodavanje ovog prideva vašem partneru, znak je ljubomore (pre upotrebe posavetujte se sa doktorom ili farmaceutom)

Noć - ono kad te puknu emocije

Njen/Njegova - lica koja pripadaju njoj ili njemu, njihov moto je "tuđe-slađe"

On/Ona - svi se zlopatimo sa nekim Onim i nekom Onom - slatke,gorke ili tantalove muke, po ukusu konzumenta.

Prijatelj - "Možemo da ostanemo prijatelji." koristi se kao loša, ali bar nekakva, anestezija za neprijatan raskid

           - Prijateljstvo muškožensko- na nivou mita o Atlantidi

Raskid - može biti konstruktivan i destruktivan; motiv nije toliko bitan, koliko tekst koji ćete servirati

Sex - ako je dobar vrlo je poželjan, ako je loš vrlo je poguban; seže od vođenja ljubavi do orgija

Trojka - treća sreća

Ćorav- ma, on je ćorav pored očiju čim mene neće!
             *poznata logika zaljubljenih

Udaja - vrlo bitna za procenu ljudi u Srbiji. ako nije udata u određenim godinama neće joj zameriti, ali čim okrene leđa mora da krene ogovaranje; to je uprkos evoluci ostalo usađeno u našem narodu.

Frenč - ako ste žensko i vaš partner ovaj manikir zove ovako, a ne npr "ono sa belim vrhom" ili "ono pola nokta belo", u problemu ste

Hladno - neizostavni stav pri sprovođenju svake taktike u zaljubljeničkom odnosu. idiotarija

Cveće - kliše romantika koja, priznali ili ne, uvek upali; menjajte mu vodu da vam se romantika ne usmrdi

Čekanje - kod Konja (koja li je budućnost tih veza)
                 na nekog/nešto dok oko tebe odjekuje strpljen spašen ili ko čeka dočeka
           
Džin,džek - i njihovi drugari česti pratioci nesrećno zaljubljenih; vole da šalju objektu ljubavi sms poruke i da zovu u nepristojno doba.

Šbb kbb - zaljubljeni mazohizam

NEISPEVANA PESMA

Pretvorila sam se u stih ne bih li dobila obličje koje je potrebno da pobegnem od svake slike tvojih očiju što urezuje se u zidove ove zore prkosne i neumoljive prema noći.

Pretvorila sam se u rimu da bih složila delove koji nedostaju savršenstvu propasti.

Pretvorila sam se da bih verovala onome što ritam slogova uklapa samo da bi izgledalo lepo,a ne da bi govorio istinu.

Ostala sam zaustavljena u vremenu pre i vremenu posle,da bih izbegla sadašnjost i njenu neizvesnost.

Pretvorila sam se u san da bih ti na trepavice pala namerno jer slučajno ne postoji od kad te nemam.

Završila sam modra od tvojih očiju i bure u njima.

Pretvorila sam se u pesmu da pretvorim nesanicu u uspavaku,

a ostala budna sa tvojim imenom na usnama puštajući da me seče poput noža,

gluvo,slepo i nemo za rezove koje pravi.

Pretvorila sam se u stih ne bih li zamaskirala želje.

Pretvorila sam se u stih i ostala neispevana pesma.

BEOGRADSKA

Ne budi Beograd.

Pusti ga da spava pod našim nogama

dok mi plešemo po krovovima.

Dok mi ispijamo mladost

smejući se kao deca apsurdu sadašnjosti.  

Ne budi velegrad  

jer smo sebično bitni u svojoj teatralnosti.  

Spremni da dobijemo ono što hoćemo,

ti mene,a ja tebe. 

ONA SE ZALJUBILA

Ona se zaljubila,

on je to shvatio.

Ona se zaljubila,

on igru prihvatio.

Ona se,nesrećnica,zaljubila,

on je poljubio.

Ona se zaljubila,

on je obljubio.

Ona se jos više zaljubila,

on ju je imao celu.

Ona je zavolela,

a on otišao u belom odelu.

POVRATAK KUĆI

Bilo je kao povratak kući,

nevešti dodiri,višak reči.  

Posle sam mislila da ću od nemira pući,

nikada ti to neću priznati,reći.  

Bilo je kao prelazak praga na kome nisam bila dugo.

Topao zagrljaj koji u prste znam.

Ono kada ne želim ništa drugo,

ono kad samo znam da tu pripadam.

Nije bilo kao povratak tebi,

zato što sam shvatila da nikada nisam zapravo rekla zbogom.

Bilo je kao prekršaj sebi

shvatanje da ne mogu bez tebe,a ni s tobom. 

PRESREĆNOST

Presrećnost je onaj osećaj kad svetla luna-parka pomešaš sa šljokicama scene i gumenim bombonama.Kada utoneš u zagrljaj svih ljudi koje voliš i osetiš golicanje krila koja ti rastu.Tada staviš ružičaste naočare i zagledaš se u ringišpil sveta oko tebe.Zaboraviš sve brige jer su ti noge već u step cipelama.Otvoriš šampanjac i uživaš u svakom trenutku.Tada zaustavljaš kazaljke na satu pošto napokon shvatiš da se vreme može izdresirati da čeka.Sudbina se sklupča u dno šolje jer je i ona na pauzi.Glava ti je visoko gore i bira koji će od snova da prigrabi.Ne postoji ništa sem smeha i pernatih lepeza.Jedini imperativ je plesati dok se ne umori svaki mišić,ne umrsi svaki pramen kose i ne utihne zveckanje tone šarenih narukvica.Aplauz može i ne mora doći.Ionako se neće čuti od orkestra koji svira na instrumentima od šećerne vune.Presrećnost je najslađi kič.Život je mjuzikl.

TELEĆA VIZIJA

Dobrodošli! Dobrodošli u naš cenjeni, veličanstveni, savršeni objekat - Teleća vizija. Ovo je Luda kuća! Ovaj lokal drži čuveni Veliki brat koji će vam prvo servirati Sve za ljubav jer vi imate tu čast da prisustvujete 48 sati svadbi. Hajde, čestitajte Domaćinu što se oženio! Nedaleko od našeg objekta nalazi se Farma na kojoj možete sresti mnoge poznate ličnosti koje rade sve seoske poslove. Priznajte, zaista je atraktivno. Oni su tako prirodni. Pa,oni su isti kao vi! Oni su ljudi koji isto imaju probleme, isto se smeju, isto plaču. Ej,pa oni se svađaju i to često! Pogledajte samo te Porodične tajne koje kriju! Iju! Pa međ’ njima ima i Preljubnika! Ovo se već sigurno ne može desiti vama. Jel da? Možda i ne? Niste sigurni? Ako niste imamo lek za vas! Objekat Teleća vizija vam nudi Bračnog sudiju ili, jednostavno, Menjajte ženu. Za tren oka ,vaši problemi su rešeni. Nemate probleme u braku? E, pa onda vam nudimo Parove. To je raj za vas. Ukoliko se prejedete, ne sekirajte se! Ovde postoji i Akademija debelih. Ima i svoju himnu. Ova ustanova će vam pokazati da to uopšte nije tako strašno. Ima i debljih od vas. Zato bolje zauzmite Leteći start koji dodeljujemo najvernijim mušterijama i krenite put Egipta ili Tunisa. Vi sad već polako uviđate da ovde postoji sve što vam je ikada trebalo. Brige koje ste vukli ceo dan se tope. Nestaju. Posmatrate ljude ispred vas i smejete se njihovim pehovima, radujete se zbog njihovih uspeha, prepoznajte sebe, prepoznajete gore od sebe. Zahvaljujući našem izvanrednom objektu vi, baš vi, možete biti sve. Sve što poželite. Kad god poželite. Dolazite do prosvetljenja, do Trenutka istine vašeg postojanja. Vi shvatate da nije sve tako crno. Nešto je i ružičasto.
I tako se delatnosti našeg objekta sve više šire. Mi postojimo samo zbog vas i vaše sreće. Vaš osmeh nama mnogo znači. Živimo od njega! Na vama je samo da isključite sebe i uključite all inclusive tretman naše Teleće vizije.

BABE AMAZONKE U GSP-U

Ja ne znam da li će dvadesetprvog biti smak sveta, ali i ako bude babe će jedine preživeti! Da, babe! Ako mi ne verujete dovoljno je samo da uđete u gradski prevoz, naravno ako vam one do dopuste.

Dolazim ja jutros na stanicu. Čekam trolu. Sneg veje. Noge mokre. Zima. Kasnim na fax. Sve regularno. Stanica se puni ljudima. Prevoza nema. Do mene nekoliko baba krajnje naivno počinje komunikaciju. Kako su se našle i prepoznale da mi je znati! One kreću da kunu prevoz koga nema, a živahnost im je već na priličnom nivou. Dobro, možda je to zbog prazničnog duha. Nije ok sumnjati u tako stare žene. Stiže napokon taj prevoz taman kad su htele da očerupaju nekog slepog miša pa da bajaju na višem stepenu. Vrata trole se otvaraju. Ja pokušavam da uđem. Horda baba kreće preko mene. Laktaju se i nogataju. One moraju ostvariti svoju misiju! Ući prvi u prevoz! Uguraše me u već prepun prevoz i nastavljaju da me guraju sve dok poslednji primerak njihove bojne linije nije ušao. Tek sad je jasnije. Ono na stanici je njihova strategija. One su programirane da se udružuju čim se nađu na istoj stanici kako bi lakše osvojile prevozno sredstvo. Uspevam ja nekako da uđem u prevoz kad tamo već jedna četa baba plus ova s moje stanice. I tako ja shvatam da sam okružena babama! Ispred mene babe, iza mene babe! Babe na sve strane. Babe u bundama, babe u perjanim jaknama, babe u kaputima...Sajam baba! Odvažno stoje, bez znakova nemoći i starosti, spremne da bez razmišljanja opauče mlađe saputnike koji slučajno naruše njihovo putovanje u dotičnoj troli. Neka devojka komentariše kako se trola nakrivila od težine. Mislim se, kako i ne bi od toliko veštačkih vilica, kukova, i ko zna čega sve ne. Dolazimo do stanice Slavija. Ja bih sirota da izađem. Nije prošao ni sekund kada sam shvatila da sam upravo postala žrtva ove metuzalemske čete koja je takođe htela da izađe. Jer to je, ako niste znali, misija dva! Izaći prvi iz prevoza! Sneg je! Vanredne okolnosti zahtevaju vanredne mere! Odjednom, mene kreće iz prevoza da izgurava horda besnih baba. Ja nalećem na ljude ispred sebe. Pokušavam ovim gospođama amazonkama da objasnim da ne mogu brže da izađem iz prevoza jer ima još ljudi ispred, ali ko sam uopšte ja da se usprotivim stogodišnjoj snazi koja mora iste sekunde kad je zacrtala da kroči na tlo Slavije.

Završila sam predavanje, popila kafu i ušla u prevoz. Bilo je slobodno mesto i sela sam. Na sledećoj stanici ušla je jedna amazonka. Sama, bez svojih saboraca. Moja reakcija na njenu pojavu bila je naprasna zainteresovanost za prekrasni snežni pejzaž koji se video kroz prozor trole.

Eto vam ga na!

Raskoljnikove, vrati se! Sve ti je oprošteno!

SMAK SVETA

Ako bude smak sveta,
ja bih da ti kažem da smo dve najveće budale.
Dve iste zanesene budale,
slepe pored očiju i kukavičke pored srca.

Ako bude smak sveta,
ja bih verovatno i tad ćutala,
a i ti bi jer smo isti.

Ako bude smak sveta ja bih te oterala u tri lepe
jer si dopustio svetu da se smakne,
a obećao si mi da ćeš me uvek čuvati.

Ako stvarno bude smak sveta,
gađaću te grudvom u glavu,
eto tako jer mi se može
i baš mi se nekako gađaš grudvom.

Ako bude smak sveta,
smejaću se jer ćeš biti pored mene,
jer jedini ti znaš da me nasmeješ apsolutno uvek
i onda ću moći da kažem da sam umrla od smeha.

Ako ozbiljno bude smak sveta,
ono baš,
mi ćemo i posle toga biti dve iste zanesene budale,
slepe pored očiju i kukavičke pored srca.

NA DOHVAT SRCA

Tašmajdan pod snegom. Noć. Mogla sam stajati i brojati svaku pahulju koja je padala iz tamnog ponora neba. Apsolutni mir. Kristalni odsjaj novogodišnjih ukrasa, tek iza okna ponekog prozora. Zima na obrazima. Tvoj glas dopire kroz telefonsku slušalicu. Tvoj smeh i moj smeh negde u ovom gradu, isti i u isto vreme. Koračam po snegu sa nedostajanjem za vratom, al opet sam mirna. Smiruje sam osećaj prevelike povezanosti sa tobom nastale pod sličnim ovakvim snegom.  Sada isto pada sneg i sama sam pod njim. Puštam da me zavejava u nedogled. Srećna sam. Slušam i dalje tvoje reči koje dopiru kroz slušalicu. Smešne sprave ti telefoni. Samo ti tako prenesu glas i ponosni su na to. Što ne prenesu cele ljude? Koračam između drveća znajući unapred svaku reč koju izgovaraš. Pre dve godine sam mislila da sam dostigla najveći stepen na kom te mogu imati. Nisam ni želela više. Nisam ni sanjala koliko ćeš mi biti potreban. Pre dve godine imala sam te  tu, pri sebi, na dohvat ruke i usana. Sada te imam na dohvat srca, samo se plašim da pružim ruku. 

MOŽE NAM SE

Lutamo po celom svetu tražeći ono što je vrlo često sve vreme bilo pored nas. Bahatost ili nešto drugo, ne znamo. Imamo dvadeset i kusur pa nam se može. J.be nam se što sanjamo isto, želimo isto, ti si isti ja, ja sam ista ti. Mi imamo godine kada možemo da gazimo preko srca, naših i tuđih. Ne obaziremo se mnogo na izbore koje pravimo jer nam se i to može. Tonu ljudi držimo u rezervi i ako su nam više nepotrebni nego potrebni. Znamo da će doći tren kad zaboli nas sva srča srca pod stopalima, ali mi ćemo se i tad praviti silno veliki. Ti lutaš i ja lutam. Što je najgore, mi se sudaramo u tom lutanju, ali se pravimo da ne primećujemo jedno drugo. Ja sam uvek u štiklama. Zbog tebe, zbog sebe, ko će ga znati. Zato sam se umorila. Samo zato. Nije do srca. Nije! Stala sam u lutanju. Ne čekam te. Samo želim da se izujem.
Možda.

NEDOSTAJANJE

Nedostaješ mi od glave do pete.
Od srca do duše.
Od očiju do usana.
Nedostaješ mi od tišine do smeha.
Od sna do jave.
Od dodira do zagrljaja.
Nedostaješ mi od kukavičluka do hrabrosti.
Od mudrosti do ludosti.
Od sreće do tuge i nazad.
Nedostaješ mi čim okreneš leđa i odeš,
a ja se krišom okrenem još jednom.
I tako stojim.
Nikako da krenem,
Jer prebrzo nedostaješ.

SUPROTNOSTI SE PRIVLAČE VS. NAŠLA KRPA ZAKRPU

Dugo sam bila izraziti pobornik onog čuvenog "suprotnosti se privlače". To mi je iz nepoznatih razloga bilo prezanimljivo i apsolutno prihvatljivo. Korišćenje te parole vam omogućava upoznavanje najrazličitijih primeraka ljudske (i životinjske) vrste. Kao cirkus, na neki način. Sstrast koju takve veze nose često ume da bude jako velika. Ona omogući i neko osnovno razumevanje između te dve jedinke suprotnosti. Uvek je jedna suprotnost u stanju da šokira drugu suprotnost svojom suprotnošću. Kao neki ekstremni sport, egzibicionizam, instalacija na bijenalu u Veneciji i tako ti neki "šokantni" pojmovi. Taj neko je tako drugačiji od vas. Možda je onakav kakvi bi ste vi voleli da budete. Ima milion teorija koje definišu takve (bez)veze. Nažalost (nasreću) dođe momenat kada se zasitite svega toga, kada se osećate usamljeno pored te osobe, ali vam opet đavo ne da mira.Vi se kajete, mučite, uvek jedno pokušava da vrati ono drugo, to se otegne u pm. Sve to da bi na kraju bilo jedno veliko ništa sa uspomenom. Poznata sam kao izrazito tvrdoglava osoba. Kad zapnem za nešto, ne puštam. Poznata sam i kao preromantična osoba koja prevelike nalete svojih emocija ne ume baš najbolje da kontroliše. Poznata sam i kao jako komplikovana osoba. I tako Keti tvrdi svoje. Opeče se jednom na gorepomenute priče. Pa kad se opeče jednom proba i drugi put, u fazonu možda sad ne bude tako. Onda sledi treća sreća. Odmah zatim je četvrti put. Kad sam mogla tri puta da se opečem mogu i četvrti. I tako u nedogled.

Sve dok nisam upala u situaciju sličan se sličnom raduje. Tad shvatiš da kad tad u životu naletiš na svoj odraz u nekome. Jezivo. Čudno. Predivno. Savršeno. Pored te osobe počneš da se osećaš kao celina. To je, jednostavno, deo tebe koji ti je falio. Neviđeno je olakšavajuće prestati da koristiš brdo reči da bi nešto objasnio. Ovakvim osobama sve možeš reći jednim pogledom. Zaboravljaš sve idiotske taktike i ponašaš se kao sa sobom. Sve znaš i sve ti je poznato. Sve je lako i lepršavo. Nema potrebe ni za kakvim suvišnim eksplikacijama jer sve postaje jasno i pre nego što se desi. Ovo može biti i krajnje narcisoidno jer je praktično kao zaljubljivanje u samog sebe. Kako god, to je najbolji osećaj koji možeš da imaš jer postoji taj jedan deo tebe koji te razume i kada si najkonfuznija osoba na svetu. Od tog svog dela ne možeš ništa da sakriješ. Shvatiš da je to ljubav u punom smislu reči bez ikakvih dekoracija koje kamufliraju stvari koje ne valjaju i nerealnih nadogradnji da bi sve izgledalo kao da je savršeno, a nije. Sve je tako kako jeste. Bez dubioza bilo kakve prirode. Mene je susreo taj moj drugi deo. Ili sam ja susrela njega. Ne znam. Nije ni važno. Važno je samo da nisam mogla da verujem da postoji osoba koja je do te mere ista kao ja. Osoba za koju znam da zna svaki moj pogled i da iz njega tumači ono što bih i najboljem prijatelju morala da objašnjavam rečima, mlataranjima rukama, crtanjem i ne znam ni ja čime. I kada nije najidealnije i kada je loše i teško postoji onaj osećaj, negde u dubini srca, koji je potpuno siguran da će sve biti uredu. I da jedno od nas ode na kraj sveta i ostane tamo hiljadu godina ta povezanost će ostati nedirnuta, čista i iskrena kao kada je nastala. Ljubav koja je ljubav u punom i pravom smislu te reči. To ne bih menjala ni za šta na celom ovom svetu. To je ono za čime svi mi zapravo celog života tragamo. Zbog te potrage često bivamo povređeni, razočarani, poniženi, obeshrabreni...Međutim, kada se potraga završi dolazimo do onoga što je instinktivna potreba svakog čoveka; ljubav, osećaj pripadnosti i sigurnost. Iskrena. Prava. Čvrsta. Jasna. Jaka.
Dolazimo do onoga u šta možemo samo da se pravimo da ne verujemo, HAPPY END

SUBOTA

Subota je konfuzna. Mamurna.Uvek je neko budi telefonom. Neuredno dolazi na nedeljni ručak praveći se da joj ne smeta razmazana šminka. Usporeno jede, a onda se naliva sa tonom vode. Ukosnica od prošle noći je bocka u glavu, ali nema snage da je skloni. Opet ima zelene tragove od narukvica. Nije ni čudo kad je spavala sa svih hiljadu narukvica koje poseduje. U njoj se sudaraju euforija i depresija. Ne znam ni kako ni zašto voli da spaja te dve nespojive pojave. Boli je glava. Emocije se kovitlaju, te je boli i srce. Ne bukvalno. Onako metaforički, pesnički. Bolucka je malo i poljuljani ponos koji samo što se vratio u njen život. I pored toga ona je srećna. Čudi se i krsti što je tako. Možda je sve to do pogleda? Možda je do osmeha? Možda je do reči? Možda to ćutanja? Ni sama ne zna, ali što više odmiču sati pomišlja da je blago šizofrena. Teši se time da to stanje često može biti inspirativno. Halucinira mirise. Priviđaju joj se tuđe oči. Mnogi je danas obasipaju rečima i informacijama, mnogi prećutkuju te iste reči i informacije. Ona se smeje. Malo povređena, malo nepobeđena. Odustaje od analiziranja ovog st/ranja. Prepušta se i gasi prekida komunikaciju sa svetom bar do ujutru. Shvata da saveti ne postoje. Počinje da veruje samo u svoj osećaj. Uostalom, zar nije on taj koji je nikada nije izneverio? Subota shvata da je njen život njena i samo njena stvar. Ko se uklopi u nju, uklopio se. Ko se ne uklopi nek izabere neki drugi dan. Subota od sad želi da se kaje samo kad ona to odluči. I šta što se više prepušta srcu nego razumu? Ona smatra da je to najiskrenije. Subota skida šlem sa glave spremna da u potpunosti primi udarac ako se zakuca u zid. Kad već udara da udari konkretno i sasvim. Zahvaljuje se publici koja se okupila da je odvrati od toga. Zabrinuto kukaju i zbore neke mudrosti sklopljene na licu mesta. Ona se smeje. Ravnodušnija nego ikad. Više je čudi ta ravnodušnost nego što se plaši udarca u zid. Možda zato što misli da neće udariti u zid već će isti pobediti.  Možda samo misli? Možda misli da misli, a ustvari zna?
Eh,ta čudna, raščupana, zaljubljena, romantična, slatkokisela subota.
Šifra: šizofrenija?