HOĆEŠ - NEĆEŠ ILITI NAJBOLJEM PRIJATELJU

U mom odeljenju u osnovnoj školi bila je ta jedna devojčica koja me je neopisivo nervirala. I ja sam nervirala nju, ali mislim da je ona mene više. U to davno vreme petog razreda, bila je popularna emisija Hoćeš-nećeš na tadašnjem trećem kanalu. Dotična emisija je dotičnoj devojčici bila izrazito zanimljiva, te je bez razmišljanja rešila da se po odeljenju igra iste tako što je svakog od nas pitala da radimo određene  izazove slične onima u emisiji, a ona bi nas za iste nagradila sa dinarom, a nekad čak i dva u zavisnosti od težine zadatka. Bila je vrlo posvećena i istrajna u tome. Ja sam sve to vreme imala želju da je zveknem.

U mom životu ovih dana postoji jedna devojčica sa kojom sam jedno veče išla ulicom. Na pola puta sam je zaustavila i pitala:
"Jel hoćeš da budeš moj najbolji prijatelj?"

Ona me je pogledala kao što me uvek pogleda kad se moja standardna nenormalnost po njoj otrgne kontroli i popne na viši nivo.

"Šta lupaš?" Pitala me je.

"Lepo te pitam, jel hoćeš da mi budeš najbolji prijatelj?"

Ona je i dalje mislila da sam načisto prolupala, a ja sam ponavljala svoje pitanje.

Na kraju je odgovorila: "Hoću."

Ja sam joj dala dva dinara.

Tada sam shvatila da, bez obzira što sam mrzela njene Hoćeš-nećeš zadatke, sam već u šestom razredu sebi dala zadatak da tu osobu, koja me poznaje bolje nego ja samu sebe, nikada  u životu ne smem da izugbim.
 I dalje uspešno obavljam taj zadatak, tako da očekujem da će mi jednom iskeširati bar dinar.

KAKO DA USPETE U SRBIJI VOL.3

Ovo je i više nego kratka lekcija. Odnosi se na pitanje vernosti voljenoj ili "voljenoj" osobi. Pošto je Srbija zemlja koja se busa u grudi svojim porodičnim vrednostima, tradicijom i ostalim nacionalno poželjnim vrednostima, morate ostati u skladu tih pravila koja sežu još do vremena kad Marko oraše drumove. Mili Bože čuda velikoga.
Ovo obuhvata dve stvari:

BITI VERAN = verati se na istu osobu više od pet puta
BITI VEREN = verati se na istu osobu više od pet puta, bez da ta osoba sazna da se verete po još nekoj osobi

Želimo Vam prijatno i ugodno veranje, kao i predivan boravak u Srbiji koja će svakako ceniti Vaše poštovanje pravih vrednosti! 

RAZGOVOR S KUPIDONOM VOL.3

Krilati tip sedi na ogromnom kalemu konca. Keti pokušava da se obesi o isti, dok se krilati tip iglom mačuje s vazduhom.

Tip: Prekini da se besiš!
Keti: Umukni!
Tip: Kako sam mogao da znam da će toliko da te iznervira?
Keti: Kako si mogao da znaš da će da me iznervira grupa dece u Nedođiji na čelu s njihovim najvećim patriotom?
Tip: Srce ti je bilo slomljeno. Deci brže sve zarasta pa sam mislio...
Keti: Ti da si mislio, ja se ne bih besila!

Keti gađa tipa koferom. Kofer se otvara i zapljuskuje ih talas vode iz istog.

Tip: J..ale te suze!
Keti: I odakle ti ideja da me napiješ pre nego što sam onom kretenu krenula da ušivam senku?!
Tip: Zato što drugačije ne bi mogla da komuniciraš s Panom. Šta misliš, što onaj Kuka šljoka onoliko.

Tip dobija napad histeričnog smeha.

Tip: Bože, koliko ti ne znaš da šiješ!
Keti: Ali ja sam ušila tu senku.
Tip: Kad ti se slomi srce, ti gubiš senku. Nisi cela osoba. Pogotovo deca.
Keti: I ja sam ušila!
Tip: Ali mali je navikao na Zvončicino šiće, pa je shvatio da mu je bolje bez senke nego s tvojim umećem.
Keti: Pa, eno mu je Zvončica onda!
Tip: Nimfomanka našmrkana vilinskim prahom. Ketice, to je ploblem u njemu. Mola da polaste. Jbg... Ko sa decom spava...
Keti: Mamuran se budi.
Tip: Mislim, i ti si derle, ali si nekako normalnije nenormalno derle.

Keti odustaje od bešenja. Seda pored tipa. On je klepi krilom po glavi. Keti primeti da joj je nestala senka.

Keti: Ne!

Tip ponovo dobija napad smeha.

Tip: Au, koji trip!
Keti: Ne zaje...aj me!
Tip: Pa, jel sam ti lepo rekao da deca ostanu bez senke kad im slomiš srce? Izgube ono što ih čini celima.

Tip gura Keti flašu vodke. Ona prilično fino popije.

Keti: E... Da ti kažem... Taj Kuka uopšte nije loš frajer!
Tip: Evo je opet. I posle sam ja kriv za tvoje ljubavne probleme.

CRVENKAPA

Zvanično se oseća zima u vazduhu i ona me uvek vraća njemu, tom vuku koji se leti uvek vraća svojoj šumi. Predobro poznajem tragove njegovih šapa, njegov miris i instinkt. Znao je pre mene da sam i ja počela da postajem vuk. On me je tome učio. Čujem svako njegovo zavijanje, a on često zavija da ne ispadne iz štosa. Mami ga sve što je crveno. Ne zato što on tako želi, već zato što je davno izgubio jednu crvenu stvar čiji je izgled zaboravio. Ja sam pre njega znala šta je to. Zašto sada kada ga čekam nisam u crvenom? Zato što je srce crvene boje.

KAKO DA USPETE U SRBIJI VOL.2

Jedna od najbitnijih stvari u životu prosečnog Srbina je svakako GSP. Ako se tu ne pokažete vi niste društveno prihvaćeni. Vi ste anonimni, nebitni i krajnje nepopularni. Zato, svi vi koji idete kolima ili ne daj Bože peške, probudite se i shvatite koliko je vaš život van koloseka.

1. Svaki Srbin je uspešan SAMO onda kada PRVI UĐE i PRVI IZAĐE iz prevoza. Mnogi će pokušati da vas ometu u tome, ne dajte se po cenu smrtnih slučajeva.

2. NE VERUJTE u pravilo "Prvo ljudi moraju da izađu iz prevoza, pa onda Vi da uđete." Nikako! To je isto trik da vas sabotiraju u postizanju uspeha.

3. Opravdano je da gazite ljude oko sebe. To je VAŠA TERITORIJA, Vi ste je osvojili i marš bre sa šipke za koju možete samo Vi da se držite.

4. Nikako se ne kupajte nekoliko dana pre ulaska u gradski prevoz. Tako ćete oslabiti konkurenciju.

5. Poželjno je posedovati bilo koju zaraznu bolest. Još jedna tajna veština iskusnih putnika GSP-a.

6. Ako imate više od sedamdeset godina izvatavajte na nemoćni izgled, a krišom udarajte sve oko sebe. 

7. Lakat je idealna stvar ako ga usmerite ka nečijim rebrima i leđima. 

8. Kažu Vam da je autobus prepun i čude se kako ne vidite?! Gurajte stoku sve dok ne uđete. Uvek ima mesta i oni ne znaju koliko mogu da se zbiju.

9. U GSP-u morate biti glavni inače ste NIKO i NIŠTA

Eto, sad će Vaš život biti srećniji i bolji. Prosvetljenje! :D

RAZGOVOR S KUPIDONOM VOL.2

Krilati tip i Keti sede u sudnici. Oboje na mestu sudije. Porota, optuženi i svedoci nemaju lica. Tip ustaje i crta im lica u smajli koji urezuje vrhom svoje strele.

Keti: Crtaš kao pijano dete.

Tip: Ja jesam pijano dete.

Keti: Ne svidja mi se. 

 

Tip se iskezi i počinje da urezuje realno lice koje poprima oblik živog čoveka. Keti zatvora oči. 

Tip: Vidiš da ti se bolje slikarsko umeće ne bi dopalo.

Keti: Probaj da nacrtaš neko drugo lice.

Tip: Ni ono ti se ne bi dopalo. 

Keti: Zašto?

Tip: Zato što voliš. Ljubav ostavlja gadne tripove. 

Keti: Nije trebalo da me pustiš da uzmem ljubav. Ti se drogiraj. Ne moram i ja.

Tip: Sama si htela. 

Keti: Zašto? 

Tip: Zato što si čovek. A pritom da ti nisam dao ljubav dobio otkaz i šta onda da radi nezaposleni tip s krilima?!

Keti: Da iskulira od stvaranja katastrofa.

Tip se vraća na mesto sudije i seda do Keti. 

Keti: Zašto ja nisam na optuženičkoj klupi?

Tip: Zato što si sama sebi donela presudu. Proglasila si se krivom.

Keti: I, šta sad?

Tip: Mala, znala si da ćeš da se kaješ, ali ti je bilo lepo. Koji degen ti je rekao da zbog sreće treba da se kaješ?

Tip zamahne krilom duž koga crta lajnu.

Tip: Ćeš malo?

Keti ga gleda belo.

Tip: Pfff! 

Tip povuče lajnu. Keti se kao ošamućena stropošta licem u prepunu pikslu na pultu ispred sebe

Tip: I krenulo je lupanje glave. Alo, Keti! Ej! Ne lupaj glavu! To je sve posledica tripa. Ne želiš ti to stvarno da radiš. Alo!

Keti se ne diže. 

Tip: Kad ćeš da naučiš da uživaš? 

Tip vadi flašu vodke i nazdravlja Keti. Ispija je na eks skoro celu. 

Tip: Vi ljudi i vaša slomljena srca. 

OKTOBARSKA PAŠTETA

Danas je kiša odlučila da nas potopi. Glavobolja. Mamurluk me je posle duže vremena podsetio kako izgleda. Nasilno pijem prejaku kafu sa nedovoljno ratluka koji mi ne prija. Kafu pijem da bih saznala svoju sudbinu. Nekoliko sati kasnije, zajedno kisnemo pašteta sa sirom koga nema i ja. Obe smo podjednako bedne, al bar će želudac da umukne. I eto sreće u pedesetpet dinara. Ili je možda to zato što sam sinoć, po kamo sreće samo pedesetpeti put, shvatila da te čitam lakše nego te dve petice na ceni upravo pojedene paštete.

KAKO DA USPETE U SRBIJI VOL.1

Ukoliko ste bez posla, para ili oba ovo je prava stvar za Vas. Vaš uspeh leži u muzici! Da! Srbija je kolevka moderne muzike i svako od Vas se njom može baviti. Ona je opštenarodno dobro.

Evo nekoliko osnovnih pravila:

1. pesma mora da se rimuje, ako se ne rimuje to nije pesma
2. bitno je samo da se rimuje na najjednostavnijem nivou kako bi svi mogli da razumeju tekst i što je još važnije da ga odmah zapamte
3. pravilo je dve do tri strofe i refren
4. refren mora biti ukraden
5. u tekstu se mora spominjati nešto od ponuđenog:
    a) lekovi za smirenje/ protiv bolova (bromazepan, persen, aspirin, bensedin,...)
    b) što oštrije alkoholno piće (vodka, rakija, viski,...), dok je vino za postizanje "ozbiljnije" emocije
    c) besna kola (džip, limuzina, mečka, ...)
    d) droga (po mogućstvu porediti predmet pevanja s istom)
6. u pesmi onaj koji peva mora da pati
7. poželjno je da predmet pevanja bude đubre ili kurva
8. dok pevač pati treba što plastičnije opisati njegovo kidanje i propadanje i sve na šta je dotični spreman zbog svoje patnje
9. opseg emocija meri se time da li volite ukus njegovog đona, koliko promila imate u krvi i da li patite od insomnije
10. poželjno je pomenuti određeni sat, dan u nedelji, ime... kako bi postigli veću katarzu publike koja će se prepoznati u Vašoj poeziji
11. posebno je atraktivno pevati o tome kako je neko daleko, u drugom gradu naročito ako je Vaša pesma namenjena "beogradskoj" publici
12. koristiće Vam i da upotrebite glagole kao što su mešati, zanjihati, skinuti, uvijati, polomiti, popiti, ubiti (se), plakati, raskinuti, lagati, disati (za njim/ njom ili u slušalicu), krvariti ...
13. strane valute nije na odmet pomenuti
14. ponovo pominjem rimovanje jer je prebitno!!!
15. da bi pesma bila popularna što je poenta moderne poezije obavezno upotrebiti jednu od ponuđenih reči: ful, super, vrh, mega, ultra, giga, strava, kul. Još ako ih sve ukombinujete, Vi ste uspeli u životu.
16. izvođač Vaše pesme ne sme, ponavljam ne sme, da ume da peva jer glas treba što više doraditi u obradi; to je poenta; dobar glas nije u trendu pobogu!
17. i poslednje, kao šlag na tortu, savet za izgled Vašeg izvođača koji treba da privuče više od pesme:
      a) ukoliko je muško - što više gela na kosi, što uža košulja, bele patike ili cipele koje se što više sjaje,               šalčić/maramče oko vrata, što belje navlake na zubima i svakodnevnu teretanu
      b) ukoliko je žensko - što manje garderobe (najbolje bi bilo jedno parčence materijala), što više                       zlata/cirkona/kamenja, kosu da nadogradi, nokte da nadogradi; sise, dupe, usta da napumpa; nos da             iseče, štikle moraju biti bar polovina visine izvođačice da bi ženska publika imala modni uzor

Ukoliko sve ove uslove ispunite, Vaš uspeh je ZAGARANTOVAN!

PUTNIK

Svaki putnik kad tad stane,
a zašto baš ovde,
zašto gde je ovaj putnik stao,
pred raskršće razuma i ponor emocija.
Nikotin i alkohol.
Koliko je samo sramno neženstveno,
zar ne!
Šta ću kada tražim snove po pepelu.
Koraci bi više od zacrtane staze,
krajnje nezanimljive da se njom hodi.
Ostati ili otići?
Razum ili srce?
Za šta je karta povoljnija jer putnik nema ni kada ni čime da plati.

JOŠ JEDNOM O JEDNOJ ZIMI

Nestao je na početku velikog snega,
na kraju jedne zime. Za njim je ostala nedorečena rečenica i tragovi starih patika. Ostali su datumi u kalendaru, precrtani suzama i razmazanim karminom.
Tražila ga je,taj kompas srca umornog od lutanja. Jednog dana ga je našla. Seća se jedino da je rekao da je srećan. Tada je ona nestala.

RAZGOVOR SA KUPIDONOM VOL.1

Za šahovskom tablom sede Keti i razvaljen tip. Lepuškast, razvaljen tip. Posle svakog poteza, njih dvoje potegnu po čašu vodke, a posle svake partije on svoju pobedu slavi povlačenjem lajne. Keti je pokušavala da izmeri veličinu te lajne. Par puta je bila dužine čuvenog autoputa Bratstva i jedinstva.

Keti: Jel možeš da smanjiš malo?
Tip: Zašto bih?
Keti: Ja trpim posledice.
Tip: Ja ne i krila su mi belja od toga. Vidiš?

Keti je obnevidela već tako da ništa nije ni bila u stanju da vidi već je namestila figure za novu partiju.

Tip: Nikada nećeš naučiti da igraš ovo.
Keti: Kako kad ti stalno menjaš pravila?!
Tip: Postavi svoja pravila.
Keti: Rekao si da bi te to ubilo.
Tip: Bi.
Keti: Ja ne želim da te ubijem.
Tip: Ti si mazohista.
Keti: A ti sadista.
Tip: Zar to nije dobitna kombinacija!

Tip cepa vodku, Keti nazdravlja.

Keti: Ti baš živiš život.
Tip: Kad sam besmrtan kako drugačije.
Keti: Ali tvoj način života se odražava na moj život.
Tip: Žali se svevišnjem.
Keti: Probala sam.
Tip: I?
Keti: Vidiš da nije imalo nekog efekta.
Tip: Lepo sam ti rekao da se ne cimaš bezveze. I on već ima godine. Nema vremena da sluša svakog.
Keti: Baš ni malo?
Tip: Zato sam ja tu. Osloni se na mene.

Tip teturavo ustaje od stola. Prilazi Keti. Ona se klatara na stolici. On joj grubo gurne svoje rame pod glavu, tako da je udari. Ona na tom mestu već ima modricu.

Keti: Opet si me udario.
Tip: Al bar ne kukaš da nemaš na koga da se osloniš.
Keti: Zašto svaki put ponavljamo isto?
Tip: Nije isto. Pravila su drugačija, a kraj partije je kad tad neizbežan. Ja tu ne mogu ništa.
Tip dobija histerični napad smeha.
Tip: Osim da slavim!

Tip opet dobija partiju, povlači lajnu. Keti se hvata za srce. Nekoliko kapi krvi pada na pod.

Tip: Jao, ti i to tvoje slomljeno srce! Odvratno je!
Keti: Ti si to uradio.
Tip: Nisam ja nego ove figure. Ja sam samo igrao, a figure su nametnule pravila.
Keti: Lažeš.
Tip: Kako zinem!
Keti: Zašto?
Tip: Ti to voliš. Pogledaj prošlu partiju. Igrali smo je skoro dve godine i vidi gde je kralj otišao posle šah mata. Pred olt..
Keti: J..i se!
Tip: Ovo je bilo nisko.
Keti: Uvek sam imala oštar jezik.
Tip: Neko jezik neko strelu.

Tipu se u ruci stvara zarđala strela. On je razapinje o luk i gađa Keti pravo u srce.

Tip: Neko će da se je.e, a neko da naje.e!

Tip se zavali u stolicu i zaleprša krilima. U rukama mu se stvore kokice. On diže noge na sto i posmatra Keti.

PEPELJUGA

Ova

Pepeljuga mora da ide.

Ici, fin naziv za pobeći. 

Kočija je bundeva, 

konji su pacovi. 

Ponoć vrišti. 

Ponoć ili ponos? 

Previše sličnih snova. 

Srce urla. 

Plaši se maćehe kajanja. 

Strah je ljubavi i slamanja. 

Previše znaš o njoj. 

Premalo vremena na satu. 

Kazaljke se lome. 

San nestaje. 

Jutro je možda istina. 

Bar imaš njenu cipelicu, 

možda nešto slično srcu.

Tako ćeš uvek znati da me pronađeš.  

ČAROBNJAK IZ(V)OZA

Ona je lepuškasta devojka sa sela. Prirodno rumenilo na obrazima govori o zdravom vazduhu njenog imanja i okoline. Obučena je smerno. Obuća koju nosi pogodna je za sve vremenske nepogode Slaže se uz sve jer je crna i univerzalna je, može i u crkvu i u štalu. Još pre nego što je svoje noge stavila u te multipraktik cipele, lepuškastu su naučili da joj pamet neće mnogo pomoći u životu.
"Imaš, sine, krave i ovce. To je veći profit nego što mlate oni tamo po gradu. Nemaju oni pojma. Mi smo pametniji od njih. Džaba im te škole i kako se ono zvaše, fakulteti. Pusti ti to. Slušaj ti nas."
Koliko god pastoralna sredina bila, kuća mora da ima televizor i na televizoru mora da se gleda ono što je popularno. Zato se njen tata lomatao po usijanom limenom krovu da namesti antenu sebi i svom čoporu, tako da nakon napornog njivskog rada mogu svi da odahnu uz kanal Roze. Gorepomenutu lepuškastu devojku je to fasciniralo. Na toj televiziji sve su devojke znale da glume, pevaju, igraju. Sve su imale veliko vime... Ovaj... Grudi. Sve su imale visoke štikle i zapravo su menjale cipele. Sijale su se kao nebo kroz prozor njihove štale. Lepuškasta je tada shvatila da želi da bude na tom ekranu po svaku cenu.
Kada su svi polegali, ona je spakovala svoj kofer i krenula put velikog, belog grada. Put je bio dug, neudoban i zamoran. No, sve se može kad se hoće. Šta je jedan put naspram toliko godina kopanja njive! Još uvek ima crno ispod noktiju koje je živi dokaz njenog iscrpnog rada. Stiže tako lepuškasta u veliki grad. Pošto teška vremena zahtevaju teške mere, ona je shvatila da mora što brže napredovati. Prvo je otišla kod kozmetičarke, simpatične plavuše u ružičastom. Ona ju je donekle civilizovala kako bi lepuškasta mogla lakše da nastavi ostvarenje svog plana. Obzirom da je tretman poduže trajao, kozmetičarka i lepuškasta su se zbližile. Gotovo da su odmah postale najbolje drugarice. Kozmetičarka je zato lepuškastoj u znak prijateljstva objasnila kako stvari funkcionišu u velikom gradu. Tako je i njoj bilo kad je došla. Objasnila joj je da sve te ljude treba gaziti da bi došla do onoga što želiš.
"I, ne draga, ne treba da ti bude žao. Samo gazi! Naročito ako su žene. Sve su one ružnije od tebe i nikakva su konkurencija. Možeš ih uništiti tako da će ostati patosirane iza tebe kao da si kuću bacila na njih. Najbolje oružje za postizanje uspeha su ti, naravno, muškarci. Njih treba da muzeš što više. Upamti, ne voliš njih. Voliš ono što mogu da ti omoguće i to voliš tek kad ti omoguće ono što hoćeš."
 Lepuškasta je upijala kao da joj život zavisi od reči mudre kozmetičarke. Vrlo brzo je dotične savete sprovela u praksi. Prvu cimerku je iskoristila da je upozna sa prvom muškom žrtvom. Lepuškasta je nakon toga cimerki napakovala problem kod gazde, cimerka je izbačena iz stana, a lepuškasta je u znak sećanja zadržala cimerkine poprilično skupe crvene cipele i pažljivo ih je čuvala od svoje nove čivave. Pa, ne može doveka ići u svojim crnim cokulama. Mušku žrtvu, trofej takoreći, šetala je neko vreme. Bio je simpatičan, ali u potpunosti bez mozga. Stalno je mlatio praznu slamu i nikada nije ispunjavao svoja obećanja. Takođe ni njegov novčanik nije bio nešto ispunjen. Lepuškasta se ubrzo smuvala sa njegovim prijateljem. Prijatelj je bio nešto stariji, dosta uštogljen muškarac. Bio je uspešan i vredan, ali do te mere bez srca da se lepuškasta prilično patila sa njim. Danju je bio uzoran, poslovni čovek, a noću se prema njoj ponašao kao drvoseča. Jedva je uspela da pobegne sa sve svojim, tj cimerkinim, crvenim cipelama. No, to je nije pokolebalo! Vrlo brzo našla je sledeću žrtvu. Ovaj je tek bio specifičan primerak. Plavkasti tip sa aristokratskim prizvukom u stavu. Na prvi pogled je delovao moćno. Pravi lav! Ona je verovala da je napokon to ono što je tražila. Bogataš koji će je progurati do samog vrha i servirati joj slavu na tacni. Koliko se samo, sirota, iznervirala kada je shvatila da dotični nije sposoban išta igde da ugura i progura, a jedino što će joj ikada servirati je premasni doručak u krevet. Tip je bio edipovac i potpuni papučar, bez nekog preteranog konta u banci i bez iole muškosti u sebi. Neko vreme je patio za njom, a onda je izašao iz depresije, stana i ormana i našao dečka. Lepuškasta već nije više bila toliko staložena. Sve češće je odlazila kod kozmetičarke jer je redovno grizla svoje nadograđene nokte, pa joj je trebala korekcija. Crvene cipelice su se već pomalo izlizale i više nisu toliko dobro sarađivale sa njenim, popularno rečeno personalitijem (spelovati po srpski), ribe. Kozmetičarka joj je rekla da ode direktno do cilja svoje želje kad već preko posrednika ne ide. Nema šta da izgubi. Lepuškasta se doterala čak do nivoa skoro pa lepa i otišla do direktora televizije kojoj su se ona i njena brojna familija klanjali. Međutim, ni to u velikom gradu nije baš toliko lako. Danima je čekala da je primi. Svaki dan je suknja bivala sve kraća, a dekolte sve dublji. Nije ni ona glupa. Videla je ona baš na toj televiziji kako to sve ide. Napokon ju je direktor primio. Delovao je moćno, bogato, obećavajuće. Koliko je samo iskreno govorio i sa kakvim stavom. Samo za nju je čuvao najfinije popijate i opijate. Bez problema je pristala na sve njegove uslove koji su vodili ispunjenju njegovih obećanja i njenog sna. I tako, dok je jednog dana dolazila do njegove kancelarije, na pola puta zaustavilo ju je obezbeđenje. Objasnili su joj da je direktor na putu i da ne želi više da je vidi. Pristup joj je zabranjen i nije im jasno šta joj tu nije jasno. Pre nego što je otišla, preko ramena obezbeđenja ugledala je plavušu koja sedi ispred direktorove kancelarije. Primetila je da je plavušina suknja kraća od njene i u tome našla objašnjenje. Skoro pa lepa se vratila na nivo lepuškaste, spakovala svoj kofer, povela sa sobom čivavu, obukla cokule i vratila se u zavičaj. To veče su na ružičastoj televiziji puštali neki stari film. Valjda zato što je retro in, pomislila je. U tom filmu neku devojčicu je opalio prozor, ona je sanjala neku čudnu zemlju i pevala tamo sa nekim strašilom.
"Bože, koliko je ova televizija propala!" Rekla je i ugasila televizor na pola filma.

SRBIJO, ZAPITAJ SE

Decu ne valja sputavati jer ih to tera na beg. Deci ne valja braniti jer će onda raditi sve što ne smeju. A ima mnogo toga što deca ne smeju.
Bila je gomila dece koja su mogla mnogo toga. Želela su mnogo toga. Zbog svojih želja su odbacila i lopte, lastiše, igrice, parikiće. No, veliki su im zgazili te želje. Zašto? Moglo im se. Brinuli su za sebe, što znači nisu brinuli za druge. Tako to ide. Deca su tražila pomoć, pokazivala koliko i šta mogu, ali odrasli su bili previsoki da bi ih videli preko svojih stomaka, kravata i štikli. Deca su se naljutila. Deca se mnogo gadno ljute. Zainate se jezivo. Idu čak i na svoju štetu samo da bi pokazala količinu besa.
Jednog dana deca su u kofer spakovala suze, smeh, snove, porodičnu fotografiju i iznošene starke i otišla daleko... Daleko čak preko granice. Veliki su tek tad primetili da nešto nedostaje. Bilo je kasno. Deca su sad bila ta koja ne vide druge jer su u drugim državama, na drugim kontinentima i ostvaruju svoje snove. Čak i oni koji ne uspevaju u ostvarenju bar umeju i dalje da se smeju i raduju jer su uvaženi koliko god bili mlađi od onih što ih uvažavaju. Svet iz koga su pobegli sastoji se sada samo od velikih. Velikima ističe rok. Šta će biti kad istekne decu ne zanima. U znak žaljenja odmahnuće rukom u kojoj po prvi put postoji nešto osim ničega. S radošću će čekati još onih koji dolaze, a dolaze stalno. Ne beže, samo nalaze spas.
Veliki se izvlače da su deca nestalna i da nisu oni krivi što su deca pobegla. Na kraju dana znaju da je to uzalud, ali veliki uvek vole da spiraju sve sa sebe čak i kad su svesni da je dete umazano peskom čistije od njih.
Kaju se veliki. Pokušavaju da sakriju krivicu, pa sad oni sede po pesku, školama, fakultetima, klubovima... Po svim mestima gde bi trebalo da sede deca koja slave sopstvena ostvarenja.
Zapitajte se, veliki, ko je ovde veliki, a ko mali.

MIRIS MORA

On, o kome nikada nisam pisala, došao je krajem leta, bezobrazno zadržavajući leto jer mu se moglo. Taj osećajni egoista je u sred zime donosio miris mora i ukus soli. Tek sada se sećam da u očima zapravo nije nosio ništa. Ne znam kako to ranije nisam primetila. Povremeno se u njima naziralo nešto što bi mi dotaklo srce, ali samo onda kada je to njemu bilo potrebno. Ja sam te trenutke pretvarala u one koji su meni potrebni. Bio je lek da se vratim u tinejdžerku kada sam naglo htela da postanem zrela žena, a nije bilo vreme da to postanem. Sve je činio tako jednostavnim i navukao me na osećaj fjake više nego što bih se navukla na bilo koji porok. Naučio me je da dobijam ono što hoću jer je i on bio takav. Želim da verujem da su to momenti kada je zbog moje detinje zanesenosti zaboravljao da bude egoista. Pod nogama je imao pola sveta i još toliko ga je čekalo da pređe. Sanjao je velike snove koji su se rojili jedni preko drugih. Uglavnom ga je bilo baš briga za te snove. Znao da će uvek doći novi i ostvariće ih ako njemu to bude odgovaralo u tom trenutku. Njega, sa mirisom bure na koži, su svi voleli. Ja ne znam da li sam. Mislim da nisam. Ali sam svakako bila previše zaljubljena, što mi je i trebalo. Momenat mog egoizma. Bila sam zaljubljena do ušiju i tada sam, kad se popnem na prste da ga poljubim, mogla da dotaknem nebo i osetim sunce koje me nikada nije opeklo sve do dana kada smo se rastali. Napravilo mi je sitan beleg. Sitan kao mrav, ne želeći da me povredi već samo da ostavi znak svog uspeha da me je vezao za sebe. Egoistično. Stoji tako tu negde na ovom kuckavom stvorenju od srca da seća kako smo se smejali od jutra do mraka sve do novog svitanja kada bi zaspali umorni od zaboravljanja na sutra. Njemu sutra nikada nije postojalo. Zato i nisam znala kada je sutra, koje je zapravo došlo, iako ga nismo konstatovali, odvelo njega da nastavi svoje osvajanje sveta, a ostavilo miris mora, dogorelih cigara, prevelike količine alokohola, starog roka i zvuk njegovog glasa kada izgovori nadimak kojim me je samo on zvao.

PTICA

Poljubi jednu pticu u svitanje.
Njen cvrkut prva će čuti osoba koja te voli.
Osoba kojoj očajnički nedostaješ.
Znaće da misliš na nju.
Poljubi jednu pticu u svitanje,
slomi joj krila i iščupaj glas,
tako ćeš sačuvati i sebe i mene.

PISMO JEDNOM DERIŠTU, MUŠKOM DERIŠTU

Ti, derište, koje je pre vremena odlučilo da odraste!
Čuješ li me?
Stariji su ti zapušili uši svojim mudrostima. Izvukli su iz njih mehure sapunice i pustili te u veliki svet. Naučili su te da salvetom, umesto nevešto rukom, brišeš mrvice preranog doručka. Pokazali su ti da ti odavno noge ne vise sa stolice kada sediš. Izvukli su te iz prastarih patika koje su proživele više nego svi oni zajedno.
Kako nisi primetio kada su ti ukrali iskre iz očiju?!
Preveliki su za tebe, balavče razmaženi što juriš za njima kao lud.
Rekli su ti da je vreme da ostaviš igranje po našoj ulici i pođeš za njima negde, ni sam ne znaš gde.
Negde daleko gde se dani ne završavaju zorom, već istom počinju,
tamo gde je nepristojno urlati Diznijeve pesme pod tuđim prozorima.
Vuku te, derište, a ti se fasciniraš njihovim idolima kao nekad kada u džepu nađeš dvadeset kinti viška i pridodaš nam za najjeftinije cigare koje možemo da pušimo.
Dragi dečače, ukrali su ti snove i zamenili ih javom, nesvesni da ćeš je ubrzo pretvoriti u san samo da bi je lakše shvatio.
Urlaju ti da je tvoj život u tvojim rukama sa kojima moraš otresti pesak i kojima ne smeš čačkati nos kad misliš da te niko ne gleda.
Da li si ti to od samog početka želeo?
To te niko ne pita.
Ne znaju da ti čitaju misli kao ja jer su previše odrasli.
Derle, vuku te za uši oblačeći ti odelo, svoju uniformu, znak da im pripadaš.
Objašnjavaju ti koga to vidiš u ogledalu kad se takav pogledaš.
Ne, ne možeš mojim karminom docrtati u odrazu ono što želiš.
Uzela sam ga od mame i koristim ga da budem velika samo kada to želim,
a to je sve ređe.
Dečače, srećno na putu za odraslost!
Ja te čekam u našem pesku i dalje jer se nadam da ćeš se kad tad vratiti, makar na kratko. Kao bežanje sa časa.
Ostavi na licu bar svoj iskreni osmeh kako bih umela da te prepoznam jer u poslednje vreme slabo razaznajem stvari.
Hladno je bez tebe u parku i plaši me ova prazna klupa.
Gde su nestale mrvice naše užine pod njom?
Ej, balavi, izdao si nas!
Izdao si zavet pod snegom sklopljen,
a rekao si da ćemo porasti zajedno ako ikada to uopšte budemo i hteli.
Odjednom si shvatio da znak za pešački prelaz služi da tuda pređeš, a ne da njime ukrasiš moju sobu.
Hajde, idi sad!
Nemoj da staješ zato što sam ja složila ovu facu.
Ne obaziri se. Veliki ljudi to rade. Ne primećuju takve nijanse na drugima.
Idi!
Samo sakrij u potpunosti izraz lica deteta koje se sprema da napravi psinu.
Sakrij,
da se veliki ne ljute,
ti odrasli dečače sa rukama punim uspomena.

ISTINITA PRIČA O JEDNOJ DEVOJČICI (AUTOBIOGRAFIJA)

Ova devojčica neće odrasti i to što je naučila da hoda u štiklama je samo tipična ženska manipulacija kojoj su sve devojčice sklone od malih nogu. Ova devojčica nikada neće prestati pospana da trlja oko zaboravljajući da je na njemu kilo maskare. Ova devojčica voli da je tata godinama budi sa istom rečenicom nakon koje joj pokloni još pet minuta sna, iako nekad za minut uđe slažući da su traženi minuti prošli. Ona voli da sedi na hrpi garderobe i kuka kako nema šta da obuče kad ide u park sa svojim omiljenim dečakom. Ona je blesava i balava. Veruje u magiju, ne otkirva mađioničarske trikove i sujeverna je iako je nazivaju vešticom. Pa šta ako vidi šta ima u toj šolji i pogađa neke tamo sudbine?! Ona se jako ljuti kada joj neko isprlja njene ružičaste naočare, a veliki ljudi su tako nemarni i to često rade. Povremeno, kada glumi odraslost, voli da zapali cigaru i sluša džez. Njoj tako izgledaju pravi veliki ljudi koji ne prljaju tuđe naočare. Ova lujka ne voli kada joj nepozvani ljudi okupiraju pesak. Ona je tu zakopala svoje snove i tijaru koju je jednom nosila. I kako sad neko da vršlja tu! U pesku je napravila i peščani zamak u koji je uselila svoje srce. Ako bi ga neko srušio ona ga ne bi tužila mami. Ne! To ne rade devojčice kao što je ona. Ona bi tog nekog izvukla za uši, nabila mu koficu na glavu, pa nek se nauči pameti. Ova klinka piše stihove po nebu u svitanje jer ne voli da spava. To je gubljenje vremena čak i onda kada primeti da joj balon od žvake golica podočnjake. Ona za svoj rođedan voli sve svećice da ima na vidiku. One voštane brojke su tako glupe i ružne i ona pritom mrzi matematiku. I šta iko ima protiv njene tvrdnje da svi žive srećno i zadovoljno do kraja života? Pitaj je ako ti nešto nije jasno. Ona će ti reći da je sve počelo jednom davno i kako onda drugačije može da se završi. Istetovirala bi ona to "jednom davno" da se ne plaši igle. Uostalom, i ta reč kraj, to nije svaki put kad misliš da jeste. Kraj je samo onda kada čuješ aplauz i uz to obavezno ide i numera za veliko finale. Život jeste mjuzikl!

Da, ova klinka je nezrela, rećićeš. To ti izgleda tako samo ako i tebe ne mami ljuljaška da se na nju zaletiš i posmatraš svet naopačke. Ljudi su mnogo smešni iz tog ugla. A tek kad žure naopačke, a uvek negde žure! Nisu ni svesni da ovom derletu jedino takvi naopaki dobijaju pravi smisao. Ovoj balavici se baš sviđa što se uvek ubrlja kad jede čokoladu. Damski će je obrisati kad pojede. Nema potrebe da je opominješ. Ako je opomeneš, ona će tebi u inat zariti lice po sred tog proizvoda ljubičaste krave kako bi namerno bila musava. Ona voli svoj inat iako zbog njega često padne sa tobogana. Na deci sve brzo zarasta i šta ima veze ako padne. Ova devojčica voli Beograd punim srcem. Veruje da je bila Venecijanka u prošlom životu i ne veruje da je smrt konačan kraj. Već ranije ti je rekla šta misli o kraju. Ponosna je što je levoruka, ali svoje uši nikako ne voli. Tvrdi da bi njima mogla da reklamira JAT. Žao joj je što više nema Jugoslavije jer joj se čini da su se tada nekako svi više voleli i na tim starim slikama svi se keze, svi imaju mnogo bujnije kose i imaju pasoše izudarane pečatima celog sveta. Ona može do prekosutra da čupa latice cveća igrajući se voli me ne voli me. Nemoj nikome da kažeš, ali najveći porok joj je crna kafa. Nada se da joj neće izrasti rep od iste, a i da se to desi rećiće ti da je eto baš tako htela i da joj lepo stoji.

Ovu klinku pitaj šta hoćeš. Rećiće ti sve. Rećiće ti da voli da zuri u zvezde tražeći malog princa, da lupka petom o petu čisto da proveri da li je proradio prevoz za Oz, da će jednog dana sigurno naći čarobnu lampu. Kazaće ti da voli da joj sunce umiva lice sve dok ne izvuče ono oskudno pegica na njenom nosu nasleđenom od babe Crnogorke. Rećiće ti da Deda Mraz sigurno postoji i da ti je svet ružan ako ne veruješ u njega. Uostalom, ako ne veruješ, i ti si ružan. Pitaj je da ti od najbesmislenijih reči napravi pesmicu. Citiraj joj obavezno Lajanje na zvezde. To je za nju najveći stadijum do koga planira da odraste. Rećiće ti i da devojčice smeju da piju pivo jer se tada igraju velikih ljudi. Ne diraj joj kez kad ga raširi preko face u momentima tuge, ne diraj je ako leži na sred scene i ne diraj je kad ide glavom kroz zid. Ne diraj je u reči koje sama izmisli. Ako ih ne razumeš pravi se da su ti jasne. Ako je pitaš zašto je nervozna kada se probudi vrlo realno će ti reći da je to zato što je jutro nekulturno jer joj prekida san. 

Samo je nikada nemoj pitati zašto je jedan dečak otišao ranije iz parka kući. Tada će joj pasti suza u pesak, napraviće se blato, a ona ne voli da ufleka svoju garderobu. 

MOJA ODA BEOGRADU

Ovaj grad zaslužuje odu za sve nesanice i lude sne.
Zaslužuje poljubac u nebo po kom mu se svetla ogledaju i u asfalt koji tope moje štikle od kada sam naučila da u njima hodam.
Zaslužuje aplauz za poluraspadnute prevoze od kojih sam bila i gora dok su me u svitanja vozili.
Hvala mu za tople čuburske bureke kod žene sa divnim osmehom, netipičnim za treću smenu.
Ovaj grad zaslužuje da mu se peva sa starosedeocima vrapcima u ritmu kucanja čaša.
Ovaj beli grad vredi svake suze koju je upio i svakog smeha koji je doneo,
pa i onog lažnog što došljaci kače po Knez Mihailovoj.
Da, baš taj grad te je napravio i naučio da hodaš i po asvaltu i po kaldrmi kao po svojoj kući,
da ljubiš i domaće i turiste svim žarom,
da lutaš gde hoćeš i nikad ne zalutaš.
Ludi su oni što odlaze, srećni oni što dolaze,
a najsrećniji oni kojima je besana panorama prvo što su videli kada su prvi put oči otvorili.
Taj i samo taj grad čuje otkucaje srca i zna šta da uradi s njima.
U ovom gradu se pobednici i konjanici takmiče po publici dok odmeravaju štikle pravih i lažnih Beograđanki u njihovom catwalk-u od Terazija do Kališa.
U belom gradu svi su na ti osim lažne finoće i lažnog morala.
Njih ovaj grad trpi da bi se takvi udobnije osećali, sve dok ih, za kaznu, ne ubode kalemegdanskim kamenjem.
Ovaj grad namiguje kraj mesta gde si se ljubio.
Malčice nepristojno zazvižduće kraj mesta gde si neke druge stvari radio.
Njemu pobede i porazi ne remete pogled na sunce što skače u ušće Save i Dunava.
On noću stepuje po krovovima.
Vaspitano zna u koji prozor da zaviri.
Beli grad broji zvezde po Zvezdari i njima kroji sudbine.
Dorćolskim se udvara vračarama sa Vračara dok se cenka za voćke na Paliluli.
Ovaj grad kupa maturante svojim fontanama i hrani umor Moskva šnitom.
Beskrajem se igra na kružnom toku Slavije na čijoj sredini sede samo sanjari.
Ovaj grad krije prvi alkohol i kašljanje prve cigarete.
On zaslužuje odu sve sreće i tuge koje slavi i leči prekopotrebnom bukom i smogom.
Baš ovaj beli grad zaslužuje hvala za odrastanje uz mjuzikl zajedno s kojim me je naučio životu.
Beograd zaslužuje odu jer je čuo prvu pesmu koju sam ikada napisala.
Beograd zaslužuje jedno ogromno volim te,
u svitanje sa razmazanom šminkom pod tonom maskare i šljokica dok se vučem kući,
srećna sa nosem u nebesima zato što ovde pripadam.

POSTADOSMO VELIKI (MOŽDA)

Sedeli su na jednoj klupi,
u jednom parku,
u jednu zoru.
Smejali se ozbiljnom svetu koji žuri na posao.
Ti veliki ljudi.
Dosadni.
Nikada neće biti kao oni.
Oni vole kakvi su sad.
Deca sa kezom preko celog lica.
Pa, pogledaj ih!
Još imaju i mrlju jogurta na nosu.
Nisu za njih veliki planovi i zrele odluke.
Ta jedna klupa je sasvim dosta.
Taj jedan zagrljaj i više nego previše za sreću.
To jedno svitanje koje ih nije obavestilo kada je postalo dan u kome oni moraju na posao jer su veliki, zreli ljudi.

POSLEDICE

Hladno, prazno, gadno, pusto, nepoznato, neudobno, nemo, nemušto, nespretno, nedovoljno, bolno, kukavički, borilački, osvetnički, nemoguće, neodlučujuće, neprežaljeno, ljuto, ponosno, bezobrazno, raskalašno, ranjivo, nerazumno, sebično, bolesno, dijabolično, netrpeljivo, neizdrživo
je
posle
ljubavi.

BIOSKOP

Odmotavamo se kao stari VHS.
Naša je traka stala.
Kraja filma nema.
Duga pauza.
Škripanje.
Skidanje.
Odvikavanje od pripadanja.
Masa skandira.
Lete kokice u znak pobune publike.
Ostajemo sami u našem bioskopu večnosti.
Na koju stranu da nas motam i gde je play?
Krupni plan razliva se.
Pogledi ostaju jasni.
Koga uopšte zanimaju?
Autore?
Ja sam tvoj tekst.
Ti si moj titl.
Klise happy end
ili propadamo sami
u bioskopu večnosti.

STRANAC

Jedan stranac je lutao jednom poznatom ulicom. Gledao je u poznati prozor. Slušao poznatu tišinu. Nastavio je napred. Znao je svaki korak unapred. Vraćala su mu se poznata sećanja. Poznate rečenice. Poznato odugovlačenje koraka preostalih do cilja. Osvrtao se često. Zavaravale su ga siluete u daljini. Svaki put bi zabolelo kada bi shvatio da su to samo neki ljudi, strani koliko i on. Slušao je poznatu kišu. Naslonio se na zid jedne poznate zgrade i ćutao. Proklinjao je koliko mu je i ćutanje poznato. Slušao je kapi kiše pretvarajući ih u poznatu melodiju. Sve je bilo poznato u inat njemu, stranom. Ostao je naslonjen tu ko zna koliko. Tvrdoglavo je ostao da dokaže da ima smisao. Neki. Kakav god. Da baš on jeste bitan. Kiša se slivala po njemu, a on je ostao. Ostao čekajući, kao i svaki stranac, da ga neko
prepozna.

DIŽI ZAVESU

Kad zavesa padne, ostaje tona razmazane šminke i praznih reči koje više ne znače ništa jer su i partner i publika otišli. Guši prašina koju je probudilo njeno padanje. Neko vreme odzvanja aplauz, a onda i on nestane. Gulim šljokice sa lica. Vadim noge iz štikli. Kao da ne izgledam dovoljno lepo i bez njih. Tražim u kosi miris odigrane predstave. Buljim u leđa zavese i sve što imam su sećanja. Mešaju se senke pod ugašenim reflektorima, nesposobne da se dovoljno dugo čine onim što bih želela da budu. Daske pod mojim telom još uvek pamte svaki korak i žuljaju tim neprikosnovenim pamćenjem. Mrzim kad zavesa padne jer je to znak da je kraj. Znak da će krenuti rafalni zvuk padanja maski. Sve će pokazati svoje lice, stvarno i realno. Koliko ružnoće i izopačenosti. Koliko istine koja pokušava da bude ono što znači. Ko ima išta od realnosti? Niko. Ništa. Publika ima besmisao, svet na sceni nepostojanje. Ne spuštaj zavesu nikada. Ne prekidaj san. Ne prekidaj život jer on upravo i jeste sastavljen od gomile činova, pauzama u kojima tek stigneš jedan dah da udahneš smireno, publike koju moraš očarati, ansambla sa kojim moraš disati, glumca koji moraš biti da bi ostao na repertoaru godina i postojanja. Ne spuštaj zavesu jer sve počinje i završava se u onom čuvenom "the show must go on". Ne spuštaj zavesu! Još nije vreme ni za bis. Ne spuštaj zavesu dok zarađujem ovacije. Podigni to svetlucavo otelotvorenje želja! Nebitno je što si mi uhvatio suzu u mrlji od karmina. Nekako ću se snaći kada me publika vidi. Neka me gledaju. Neće ništa reći. Publika nikada ne zna pravu istinu predstave. Publika daje privremenu utehu. Publika uvek ode. Ali publika popunjava samoću na sceni. Sada mi to treba. Diži, sedi, ćuti, tapši! Komad se nastavlja. Pisac je nestao, reditelj pobegao, glumci su sami. Improvizacija definiše sudbinu.

OZ

Ugašena cigareta bulji u mene sa groblja svojih sestara.
Po šarama crvenog karmina na filteru tražim inicijale tvog imena.
Lepo joj stoji crveno.
Žali što ga nosim samo kad sam nervozna.
Patološki popravljam karmin kako bi svojim sjajem zasenio moj mrak.
Sve brže se razmazuje kako cigarete odmiču.
Odustajem.
Lepi mi se po prstima,
nestaje.
Palim novu cigaretu.
Smiruje me.
Taj miris podseća na tebe.
Gasim svetlo,
palim džez,
puštam sebe da nestanem
praveći od dima žuti put za Oz.
Lupkam petom o petu.
To bi trebalo da mi ispuni želju, zar ne?
Možda je samo problem u tome što nemam crvene cipele.
Možda je problem u tome što nemam tebe.

BEOSONG = BEOWRONG

Znate ono jedno takmičenje Eurosong? E, i onda svaka zemlja bira predstavnika sa dotično takmičenje. Srbija, naravno, učestvuje redovno. Pobedili jednom, svaka nam čast, uslišena nam je Molitva. I tako, kao i svake godine, i ove godine je bilo takmičenje za izbor pesme koja će nas predstavljati. Niko nas nije na vreme obavestio da će kvalitet pesama očigledno biti inspirisan st/ranjem u kulturi. Bolje bi se pripremili. U studiju koji je podsećao na TV Palma 90ih petnaest kandidata ambiciozno je došlo da okuša svoju sreću. Seremoniju, pardon, ceremoniju vodila je voditeljka sa stajlingom djeve, čedne i u belom. Da gledaocima ne bi bilo dosadno ona se krajnje nelogično presvukla u tirkiznu toaletu. Kakav neverovatan obrt! Između nastupa kandidata išli su prilozi iz bekstejdža koji je bio majušan i skučen dok su takmičari uzbuđeno svetlucali u svojim kostimima i tako zbijeni izgledali kao kulturno-umetničko društvo npr Pinosava. Poseban dodatak na ovogodišnji Beosong bili su prilozi o uspešnim mladim Srbima od kojih većina, gle čuda, uopšte ne živi u Srbiji. Ne baš reprezentativno, zar ne? Međ' tom zaslužnom omladinom našla su se i neka imena i rodna mesta koja baš i ne pripadaju Srbiji. Možda se autor dotičnih priča zbunio u svom konceptu pa pobrkao Srbiju i Jugoslaviju. A kandidati... Uf, pf, hm... Ovo takmičenje otvorio je trio emisije Prvi glas Srbije koji je malčice delovao kao Prvi falš Srbije. Do kraja takmičenja smo shvatili smo da je ove godine karta za pobedu bilo imati trio koji čine tri polugole devojke/devojčice koje treba što više da izgledaju kao iz pornića (npr. rumunskog), poželjno je da se u toj trojci nađe neka etnička grupa, da se pesma pod obavezno rimuje i da melodija ne bude mnogo komplikovana kako bi muzikalne izvođačice mogle da je zapamte bar do kraja takmičenja. Ukoliko su vaš trio sačinjavale polugole pomahnitale devojčice, to znači da ste jako moderan i urban autor. Ako ste se prijavili za Beosong i ispunili gorepomenute stavke, ulaz u finale vam je zagarantovan! I ove godine su bili nezaobilazni tapani, best quality since Ruslana. Neartikulisane koreografije sastavljene od prolećućih balerina su takođe bile jako zapažene. U finale bi vas plasiralo i neumorno ponavljanje reči halo u pesmi, kao i ešarpica oko vrata ako ste muškog pola. Kada je nastupilo glasanje publika je imala (ne)priliku da uživa u finalistima emisije Ja imam talenat. Nadam se da je bilo još nekih osim mene koji su se zabrinuli u talenat rodne grude kad su to gledali. Ovaj nazovi madly nastup talentovanih počeo je pevanjem desetak likova u odelcima čiji je jedini text bio "zum, zum, zum, zum, zum", što RTS podiže na nivo televizije apsolutno otvorene za sve i svašta. Predlažem nacionalnom servisu novi slogan: "RTS - Vaše pravo da zunzate". Ovaj siže Talenta završio se konjolikom pevačicom u haljini toliko crvenoj da je izgledala kao da je ofarbana bojom za znakove u tunelu, stajling džinovska Crvenkapa. Proglašeno je pet (ne)srećnika koji će se sutra boriti za mesto predstavnika na Eurosongu. Mi ćemo pokušati da na dotičnom evropskom takmičenju delujemo ponosno na našeg predstavnika. Mada, kad bolje razmislim tek je to blam. Prosudite sami šta vam je činiti. Što se mene tiče, dižem ruke od srpske muzičke scene. Sponzor moje odluke je Beowrong. Ju, opet greška! Beosong.

NE VRAĆAJ SE

Tek što si otišao,
a već se vraćaš.
Pogrešna odluka u loše vreme.
Vraćaš se ničemu
jer ništa nije ni i bilo.
Vraćaš se uzalud
jer nikad nije ni vredelo.
Trošiš korake misleći da te čekam na kraju puta.
Stara navika da uvek sam tu,
a napokon sam uspela da odem.
Možda se jednom vratim čisto iz nostalgije,
al samo onda kad budem sigurna da se nećemo sresti.
Da potražim dodir,
poljubac
i miris,
da potvrdim sebi da sve je bila laž.
Prekini da se vraćaš.
Tužno je kad te po povratku niko te ne čeka.
I pored svega,
ja ne želim tvoju tugu.
Vrati se tamo odakle si došao.
Možeš bez mene.
Kada si ti meni trebao,
uspevala sam sama.
Okreni se i idi kao milion puta do sad.

Baksuz je buditi prošlost iz večnog sna.

DERIŠTE

Danas glumim da sam velika. Otišla sam sama u kafić na jutarnju kafu, otvorila dnevne novine i trudila se da shvatim šta rade svi ti veliki ljudi. Papa je podneo ostavku, na pijaci se najviše prodaju jabuke, a predsednik je nekom japanskom ambasadoru dao neki orden. Zvezda je osvojila kup, a pojedini iz novopečene vlasti dobili nova kola. I zašto je ova Politika toliko velika i nezgrapna?! Zatvaram je raskupusanu i na telefonu puštam Under The Sea iz Male sirene. Slušam raka Sebastijana kako kaže: The human world - is a mess. Shvatam da ću možda porasti onda kad naučim da čitam Politiku. Dok ovo pišem, shvatam da neću ni tad.

OD MAJKE SJAJA KABAREA MAJCI SJAJA KABAREA

Stani u chorus line i pažljivo čitaj! Možda zvuči ti čudno ali osećam da ja sam mjuzikloholičar, baš mi je MILO. Dugo sam u tome bila prilično redak (klinički) slučaj sve dok nisam (u WCu) naletela na još jedan ovakav primerak. Mislim, na tu osobu sam susretala, a što se nismo pozdravljale Boga pitaj. Ne znaju ni Eb, Veber, Fosi - sveti oci to. Tada nisam ni sanjala da će ta dva mjuzikloholičarska slučaja napraviti zajednički mjuzikl i tako započeti nešto u šta svim srcem verujem da će jednog dana biti jako veliko i uspešno (i da će dovesti do one predstave za nas, al nećemo javno o tome da neko ne ukrade ideju). Da nisam srela tog drugog mjuzikloholičara prvenstveno bih izgubila priliku da imam jednog od najdivnijih prijatelja. Prijatelja koji i kada se razdvojimo ne prestaje da bude prijatelj i sa kojim se u suštini savršeno kapiram. Prijatelja sa kojim delim nešto što ni sa kim ne mogu - mjuzikl euforiju, osećaj stvaranja mjuzikla i gajenja istog. Ovaj osećaj koji peva prepevane songove i igra u njihovom ritmu. Patološki mi je nedostajala konekcija mozgova koji se nadovezuju u stvaranju teksta i salvama smeha koje se prolamaju iz oblaka dima iznad dve fotelje. Bila sam jedna krajnja glupača što sam se ne znam zašto udaljila od svega toga. Nisam ni bila svesna koliko mi je sve to falilo. Znala sam da mi je falilo, ali da mi je falilo toliko nisam mogla ni da pomislim. Nedostajale su mi sve moguće provale karakteristične samo za spoj ova dva mjuzikloholičarska mozga i ne želim to više da izgubim. Nedostajao mi je miris kafe, nikotina i zajedničkog sna o Brodveju (smeštenom u bilo koji deo sveta, nebitno dok god ga mi vodimo). Ako se ikada desi da se ne vidimo ovoliki period koliko se nismo viđale, slobodno me baci kod Fred Hani Mamu i proderi mi se frekvencijom replike " 'de je tekst?! " A i ja ću tebe. I protrešću te kao dete ringlov.
Sad zamisli da je sve ovo song (za koji su plaćena prava) sa sve šljokicama, kooookicama, horom, baletom, TRUBADURIMA, orkestrom, sa vrhunskom rasvetom i vrhunskim ozvučenjem (opširna didaskalija).
I šta još sad da dodam na kraju ove pesmice? A, da...! Život je, znaj, KABARE SJAJ.
Ramalamalamakadingadadingadong! Volim te ćureći!

P.S. Vidiš da je lepše kad je tekst celovit,a ne prekinut kad se uživiš u njega, kao što su neki to svojevremeno umeli da rade. :)
P.S.S. Volim te!

ZBOGOM

Ja sam ta koja te je najiskrenije volela,
ljubila usne još uvek vlažne od laži,
puštala te da lažeš
i misliš da si jak - ono što želiš da budeš, zbog čega sve gubiš.
Sve sem mene.
Grlila sam tvoje telo na kom je i dalje bio tuđ miris.
Iskopavala tebe ispod tebe.
Ja sam ta koja te poznaje,
koja je jednom sve prokockala kako bi bila amajlija za tvoje kocke.
Kako suludo od svojih grešaka pravim titule!
Sad mi oprosti što sam suviše umorna da te branim pred drugima.
Dugo sam bila štit,
sad meni vitez treba.
Ja sam uvek bila ta koja je tu.
I kada sam svoja,
i njegova,
i tuđa,
jedino tvoja uvek ostajem.
Bože,kako se time hvalim!
Tvoji inicijali su urezani na meni.
Ismevana od drugih,
neshvaćena od jačih,
ponosna na sebe,
jer ja sam prvi put volela.
Jer ja te zauvek volim.

(NE)ISKRENOST

Ne veruj mi kada ti kažem da ti želim svu sreću ovog sveta.
Lažem.
Lažem sebično i bezočno gledajući te u oči.
Ne želim ti sreću ako će te ta sreća odvesti od mene,
a ne trenutno ne znam kuda te sve može odvesti.
Ne nasedaj kada ti delujem iskreno i objektivno.
Samo delujem. Ne znam stvarno biti takva.
Želim te za sebe i samo sebe.
Kao potreba za dahom,
u najmanju ruku za cigarom.
Ne podržavam te u svim tvojim snovima jer znam da ni sam ne znaš šta i zašto sanjaš.
Ne veruj mi kada blagosiljam bilo koji tvoj odlazak
jer sam sebično zaljubljena, nerealno nerazumna i bahato vezana za sve što nas vezuje.

Nikad iskrenije,
ja

NIKAD

Postoji ta jedna istina koju od mene nećeš čuti.
Ne dozvoljava mi srce.
Ne dozvoljava mi mozak.
Ma, ne dozvoljava mi ni jedan prokleti razlog kog mogu da se setim da opravdam kukavičluk.

Nikada ti neću priznati da me nasmeješ jednom rečju.
Da znam svaku nijansu tvog glasa,
i istinitu i lažnu.
Da tvoj pogled tražim u milion pustih ulica i noći,
a da se uvek kući vratim praznih ruku.

Nikada neću stati na put tvoje sreće.
Mogu se toj sreći rugati, mogu je kuditi, ali ću je uvek čuvati da te ne napusti.
Puštaću te da mi pričaš sve o sebi bez da ti kažem da me neke stvari bole.
Ja o tim stvarima neću tebi govoriti.
Ponovni kukavičluk.

Uvek ću znati da pročitam senke tvojih očiju
i znam da ću biti jedina koja može da nađe spas.
Za tebe.

Neću te napustiti ni kada se ceo svet sruši,
pa čak i bukvalno ako to bude za našeg vremena.

Neću te napustiti ni kada se srca i tela udalje toliko da se ne mogu videti.
Kada možda nastupi neko novo vreme u koje ćemo zakasniti,
novi prostor u kome ćemo se mimoići.

Biću tu,
i ne znam zašto to ponavljam kad već znaš,
kad ne bi i dalje bio tu da ne znaš.
Biću tu,
voleću te u kom god obliku.
Da li je obličje za ljubav uopšte i bitno?

Neću ti priznati nikada ništa od ovoga,
sve dok ti prvi ne otvoriš srce sasvim.
Inat ili kukavičluk,
izaberi šta ti je draže,
jer i sam znaš šta je istina.

JANUAR U SRBIJI,SURVIVOR ZA OSTALE NACIJE

Januar. To je ono kad mesec dana skoro ništa ne funkcioniše. To je period kada digneš sve četiri u vis. A, ne! Ne zato što ti to tako hoćeš, nego zato što si prinuđen od silnog jedenja i pijenja. Specifičan feonomen koji gaji samo naša (ne)fina država. Ovaj period počinje već oko 30/31 decembra. Red je pripremiti se za tako naporan mesec koji počinje Novom godinom. Nova godina ima ne jednu nego dve reprize. Jer gde ćeš slavlje u Srbiji koje ne traje tri dana?! A i treba dokazati celom svetu koji je slavi da je mi najbolje slavimo - jer mi smo Srbi! Nakon toga se malo pijucka i jeducka čisto da se zadrži kondicija do najradosnijeg nam hrišćanskog praznika, Božića! E, onda malo nešto kao postimo pa se ožderemo i opijemo da vratimo snagu jadnim ispoštenim telima. Nakon toga uleti sv. Stevan. Pa se tu prišlepaš nekome ako ti to nije slava. Želudac i jetra ti daju znake upozorenja da im i nije baš najbolje, ali ne ti si Srbin i tebi ne sme da bude loše. Rođen si za ovakve ferije. E, onda na red dolazi Srpska Nova godina!!! Eeeej! Pa to je tek razlog za slavlje! Naša nova godina. Tad valja da se onako srpski počastimo i to, naravno, opet tri dana. Jetra i želudac se, mučeni, opet prijave na šalter za žalbe u vašem mozgu, ali džabe. Vi ste se već zalaufali za svetog Jovana, a tu slavu slavi, hvala Bogu, pola Srbije, a samim tim ako ne vi onda većina vaših prijatelja. A ne možeš prijatelja da ispališ za slavu, jel tako? Probaj ovo, e ova ruska salata je odlična moraš da jedeš, vidi pečenje što je lepo, a što imamo pitu - domaći sir sačuvali samo za nas na pijaci, e kolačići su domaći, nisi ove probala pa ne moraš, ne lupaj da ne možeš da jedeš, jedi, uvrediću se, uvrediće mi se mama, i tata koji je išao po meso, i baba koja je dala recept za salatu, tako. Oćeš vina? Ajde još malo! Valja se. Ne treba pominjati da i ovo traje tri dana. Nakon toga si digao sve četiri u vis, dobio šećerne i alkoholne šokove i nisi u stanju da živiš. Lekar? Hoćeš kod lekara? E, pa ne može! Praznici su. I lekari imaju dušu, pobogu. Ako nemaju dušu imaju zimovanje. Šta misliš, što drpaju pare cele godine? Posle par dana oporavka ti si već preživeo januar, doduše sa par (desetina) kila viška, ali sve je ok. Očito se januar usadio i u evoluciju srpskog naroda pa su naši organizmi naučili da preživljavaju ovaj prehrambeno prepijani deo godine.

Nema veze što se sve, uključujući i nas, raspada od svega živog i neživog. Mi volimo januar i ponosimo se njime. Svaki put se u ovo doba godine pitam kad pre prođe ceo mesec. Živeli! 

6 UJUTRU

Urezujem te u podočnjake.
Suze uporno pokušavaju da ih speru. 
Uzalud.
Trebalo je to da urade na početku sudbine,
a ne na kraju razuma. 
Grizem usne da ne izgovorim ono sto hoću. 
Dok krvare kasno je da skupljam hrabrost. 
Šunjam se,
prateći te po mirisu,
spolja sređena, 
unutra uništena.
Lomim kost po kost svojih stopala 
kažnjavajući se što gubim svest. 
Ako stanem možda više neću ustati.
Možda me neće biti. 
Al znam da bih te čak i tada trazila,
tvoja i prokleta,
svoja i oteta.

BELI SAN

Napolju veje.
Opet sam te pustila
i sad mogu samo da brojim pahulje dok se ne vratiš,
da slažem slike tog belog paperja
i čekam da opet čujem tvoj glas.
Prsti su hladni od traženja tebe.
U trepavice se zapleo sneg
koji svaljuje krivicu na sebe što ne mogu da te vidim.
Veje.
Negde se smeješ,
ali ne mogu da čujem.
Šaram po prozoru naša imena.
Klizam se po sećanjima.
Hladno je.
Prizivam tvoj zagrljaj,
a dobijam samo odjeke u vrtlogu pahulja.
Prizivam sve dok ne utonem u beli san kajanja.
Probudiću se.
Probudiću se onda kada i poslednja pahulja padne na srce
i učini ga dovoljno jakim da izdrži čekanje.
Veje.
Veje.
Zavejalo.

MOLBA

Molba:
Verovatno znaš ovog DJ-a koji ti se obraća. Ima prilično zanimljiv repertoar. Neme fiksni datum nastupa, već kad mu se ćefne. Njegov ritam ne možeš da predvidiš i stalno ga menja. U specijalnim prilikama voli da se bavi i beat-boxom. On ima talenat... da oko sebe prikuplja čudnu publiku i to bez da me pita, a ja mu dođem kao neka vrsta menadžera. Kada ga ta ista publika izneveri onda mene maltretira i lomi se. Bukvalno se lomi - sindrom dramljenja velikih zvezda. Nesnosan je, a ne mogu da prekinem saradnju s njim. Kada ga slušaš u stanju si da skroz isključiš mozak. Znaš i sam o čemu ti pričam.
No, da pređemo na stvar. Taj DJ te je zamolio da o'ladiš malo sa njegovim žurkama i da se upristojiš jer će, kako kaže, pući od posla. Poručio ti je da imaš svog DJ-a pa nek' ti on tandrče do zore. Kaže da ćeš onda više ceniti naše žurke i bolje se ponašati na istima.
S ljubavlju,
PR menadžer DJ-a Srce

KAKO NASTAJE ZORA

Postoje one noći koje te stignu. Jednom ili više nego jednom. Češće više nego samo jednom. Obično dolaze u tišini da te ne ometaju dok u nedogled zuriš kroz prozor. Kroz vrtloge dima cigarete po ulici koju gledaš posmatraš sećanja na namerne i nenamerne poglede, nevešte dodire, prećutane reči, prekratak razum i preduga rastajanja. Zatvaraš prozor. Teraš jastuk da trpi sijaset misli na koje se vremenom navikao. Postaje lakše. Gasiš cigaretu. Zatvaraš oči. Znaš da ćeš s druge strane kapaka susresti drugi pogled. Spava ti se. Grčevito se hvataš za san. Samo što ne zaspiš.
A da samo još jednom pogledaš kroz taj prozor kroz koji si do malopre sneno zurio?
Samo još jednom.
I tako svane zora. Uvek je prizove jedan zaljubljeni zanesenjak. Kako? Svako ima svoju tajnu.
Koja je moja?
Rećiću ti posle. Sad gledam kroz prozor.

TI DOLAZIŠ S KIŠOM

Uvek dolaziš s kišom.
Njom spiraš sve neostvarene snove i nadanja.
Pogled ti je čist od te kiše.
Pogledaj, videćeš.
Tvoj glas, iskren poput kapljica koje nemaju šta da izgube, svesne da nestaju pri dodiru sa tlom.
Taj glas instinktivno govori ono što treba. Ni reč više. Ni reč manje.
Pojavljuješ se s kišom dajući lakoću vazduhu svojim mirisom.
Miluješ me i kliziš po meni nevešto poput kapi koje slete na mene u hodu.
Uvek dolaziš s kišom.
Daješ mi je dovoljno, ali me ne puštaš da pokisnem.
Želim da kisnem.
Želim da pevam na toj kiši.
Želim da se posipam njom sjedinjujući je sa svojom kožom.
Potrebna mi je ta kiša.
Ne brini, neću se prehladiti.
Pusti me da sama odlučim kada ću se vratiti po kišobran koji sam ostavila na tavanu uspomena.
Ti si jedina kiša koju volim.
Jedina kiša koju ne želim oterati suncem.
Ti si kiša koja je došla posle zubatog sunca što predugo je varalo svojim lažnim sjajem.
Zagrlio si me svim slikama neba i sveta kraj koga si padao i pustio me da se utopim u tebe,
želeći da i sama postanem kap koja će zaspati skrivena među tvojim usnama.

MOJ (NE)DRAGI (NE)PRIJATELJ

Ja stvarno biram s kim se družim. Došla sam u godine i stanje svesti kada mi nije dovoljno da moj drugar ima koficu dok ja imam lopaticu i da taj drugar ima sličicu koja mi fali da popunim album. Ali neke pojave ti se prikače u životu i ne možeš da ih se otarasiš. Pojave kao što je on. 

Sinoć sam se tako divno provela sa društvom. Klasična kućna bleja sa alkoholom i tonom smejanja bez prestanka. Euforično sam telefonirala sa pojedinim dragim ljudima i smejala se odavde do neba i nazad. Da je Feliks sinoć odlučio da sprovodi svoje đipanje iz svemira, verovatno bi ga izrazito dekoncentrisali moji napadi smeha megafonske glasnoće. Doteturala sam se nekako kući sa sve cvećkom u kosi, javila svima da sam ok stigla, pokorila pola proje i strovalila se u krevet.

I onda je on morao da dođe. Uvukao mi se u krevet znajući da ne mogu da ga oteram sve i da hoću. Zavrteo mi je glavu samo tako. Seo je na mene i mrcvario me celu noć. Nije mu smetala ni moja potpuno razmazana šminka koju nisam imala snage da skinem. Očito sam mu i takva bila nadnaravno lepa. Bilo je sve vrelije. Od njega sam imala nenormalne vizije i snove. Telefon je počeo da mi zvoni od ranog jutra, ali on mi nije dao da se javim. Ščepao me je krvnički u mom rođenom krevetu. U jedanaest ujutru mi je bilo dosta tog orgijanja s njim. Gurnula sam ga od sebe i samouvereno pokušala da ustanem kulirajući njegovu drskost i upornost. 'Oćeš, đavola! Povukao me je nazad i strovalio na jastuk. Naterao me je da ponovo spavamo. Jedva se smilovao da mi dopusti da ustanem negde oko tri popodne. Oterala sam ga kad sam uzela da ručam. Uvek se gadi hrane. Mislim da će dobiti anoreksiju. Ali neka ga! Tako mu i treba. Sela sam i jela lepo kao čovek. Posle noći s njim uvek teram sebe da jedem. Javljao mi se par puta u toku dana i to mi je zadavalo jezive glavobolje. Hvala Bogu, pa je ignorisanje na kraju upalilo. Sad čeka da se opet sretnemo.  Nekad kad ga očekujem on se ne pojavi, a kada mu se apsolutno ne nadam eto ti njega! Dohvati me kao nenormalan. Previše je neiživljen nekad. Nema mu leka skoro uopšte. Isti je kao svi muškarci. Ma, isti je kao svi ljudi. Kad mu je do nekog stalo neće ga puštati ako ga je jednom uhvatio. A ovome je do mene izgleda baš stalo. Neka ga. Počinjem da se navikavam. Nekad pomislim da bi mi falio da ga nema jer uvek dođe posle toliko lepih, a vala i (b)lud(n)ih momenata.
Moj (ne)prijatelj Mamurluk.

PRINC NA BELOM KONJU ILITI GODO

Princ na belom konju je krenuo do svoje princeze. Jahao, jahao. Vetar mu mrsio kosu, on bio sav hrabar i odvažan, lep kao upisan, a dobar na 'leb da ga mažeš. Ma, sve po propisima. Međutim, dečko se umorio. Logično je. Jaše, mukica, ceo dan. I tako je seo u jednu kafanu pored puta u kojoj nije bilo nikoga osim jednog čoveka koji je sedeo sam za stolom. Princ je seo pored njega da mu pravi društvo. Naručili oni jednu turu, gde je jedna tu je i druga, treća sreća, četvrta da se ne svađaju ko je više častio, peta za rastanak, šesta za još jedan rastanak jer su se odmah zgotivili (kako to već biva u kafani), a nakon toga više niko nije brojao.
Negde pred zoru, potpuno pijan, princ upita čoveka sa kojim je pio celu noć: "Prijatelju, ne pitah te, kako se ti zoveš?"
Čovek koji je u tom trenutku video petoduplo uspeo je da izgovori svoje ime: "Godo."
Princ se zaprepastio: "Ali i ja se zovem Godo."
Čovek: "Ne, ne, dragi prijatelju. Ja sam Godo."
Princ nije imao ni snage ni potrebe da se raspravlja već uzviknu ono što je bilo krajnje logično: "U to ime još jedna tura!"

Zato princ na belom konju uvek kasni ili nikad ne dođe. Zato je potpuno opravdano proglašavati prinčevima one koji možda to nisu zaslužili. Zato se, princeze, ne zamarajte čekanjem istog. Doćiće. Valjda. Jednom.

Rado bih još pisala, ali moram da pokupim nešto iz jedne kafane.