Gomila upaljenih lampica (iste ko klonirane po svim kućama) za ljude koji spavaju i baš ih briga što iste gore, sve dok ne dođe račun za struju. Gomila kičastih ukrasa koji prekovremeno obavljaju svoju dužnost. I svi mi koji buljimo u njih čekajući da nam stvore to božićno čudo, da život reše niskobudžetni cirkon i vrljavo nalepljena šljokica.
Divimo se toj lepoti i gunđamo nad nedostatkom alkohola koji je volšebno hroničan kroz ceo histerično hedonistički januar.
I, da, eto mene u toj celoj gomili. Verujem u Deda Mraza, flertujem s njim pripita da obezbedim ono trezno ugovoreno, obećavam mu kule i gradove i sve ostalo što žene, jelte, rade kad ugovaraju dogovore koje su odavno zacrtale i koji u principu nemaju opciju propadanja jer one su to tako zamislile i nema sile koja će ih sprečiti. I eto čekam to božićno čudo. I, da, čaša jeste prazna. I sarma se odavno pojela. Zaista je to jelo koga ima pregršt, a najbrže nestane. Kao da samo sebe jede.
Al, nekako patetično sročeno izvinjavam se, svi ljudi koje volim su tu. Nisu sami sebe ni pojeli ni popili. Tada, i bez ovog očekivanog čuda, znam da ćemo, kako god okreneš, biti srećni i ove godine. Bićemo srećni, sa sve onim iskreno dečjim kezom, čak i kada budemo, po ko zna koji put, skrpljavali ovaj stoti put srozan dinar za pivo i pljuge srećni jer smo zajedno.
Jer sreća nije u malim, već u pravim stvarima, da ne kažem ljudima.
Divimo se toj lepoti i gunđamo nad nedostatkom alkohola koji je volšebno hroničan kroz ceo histerično hedonistički januar.
I, da, eto mene u toj celoj gomili. Verujem u Deda Mraza, flertujem s njim pripita da obezbedim ono trezno ugovoreno, obećavam mu kule i gradove i sve ostalo što žene, jelte, rade kad ugovaraju dogovore koje su odavno zacrtale i koji u principu nemaju opciju propadanja jer one su to tako zamislile i nema sile koja će ih sprečiti. I eto čekam to božićno čudo. I, da, čaša jeste prazna. I sarma se odavno pojela. Zaista je to jelo koga ima pregršt, a najbrže nestane. Kao da samo sebe jede.
Al, nekako patetično sročeno izvinjavam se, svi ljudi koje volim su tu. Nisu sami sebe ni pojeli ni popili. Tada, i bez ovog očekivanog čuda, znam da ćemo, kako god okreneš, biti srećni i ove godine. Bićemo srećni, sa sve onim iskreno dečjim kezom, čak i kada budemo, po ko zna koji put, skrpljavali ovaj stoti put srozan dinar za pivo i pljuge srećni jer smo zajedno.
Jer sreća nije u malim, već u pravim stvarima, da ne kažem ljudima.
