Jesen je kada štikle, kupljene protiv depresije, u tišini odzvanjaju tvojom ulicom. Kada previše netaknute šminke ostaje na mom jastuku, za koji se pitam kako me više trpi. Kada mrzim što ne čuvas tragove mog karmina. Kada vazduh miriše na tvoj dlan. Jesen je za kajanje što sam zagrlila tvoje oči. Što sam odgrlila svaki razum. Jesen je za kukanje što sam obgrlila tvoj glas. To je onda kada mrzim što tišinu ne para naš bezrazložni smeh. Jesen je za proklinjanje svih pahuljica, što će doći na zimu, koje ti obrazom neću kupiti s ramena. Za mržnju prema ovim rukama koje nisu u tvom džepu, već u prazno hvataju ostatke sećanja. Ona je za taksi u kom jurim pored tvog prozora da ne bih peške zastala,a želim da isti stane, crkne, nestane, kako bih te prizvala. Jesen je za tupavo opalo lišće koje ću u besu gaziti kao nezadovoljno dete, za šalove u koje ću beskrajno gunđati, za naše pesme koje će se tući sa košavom. Jesen je za previše hladna piva, premalo tople reči i patetičnu melanholiju zbog nečeg što je jedne jeseni nastalo. Jesen je zbog te jedne posebne jeseni sebično i uzalud naša. Jesen je, zato, glupa, depresivna i nepodnošljiva pojava
