PETAK

Verujem da sve počinje jednom davno iza sedam brda i sedam gora. Verujem u holivudski happy end. Verujem u živeli su dugo i srećno do kraja života (kad smo kod kraja života verujem u sledeći život). Vile postoje podjednako kao i veštice. Hogvorts je tamo negde samo mi još nisu poslali pismo jer tamo ne znaju za Srbiju. Pepeljuga nije sponzoruša kao što ni Snežana nije žena okružena pogrešnim muškarcima i babom koja ima žal za mladost. Ako izgubim staklenu cipelicu uvek će je neko naći onaj ko treba da je nađe i to sam dokazala. U moru postoje sirene i šta ako ih možda ti koji čitaš ovo nisi video? Možda nisam ni ja tebe videla pa ti ne kažem da ne postojiš. Zazirem od crvenih jabuka i vretena. Poljubac prave ljubavi jeste čarolija. Prinčeva ima (malo su se izmenili vremenom, niko nije savršen). Dizni nema skrivene poruke u svojim filmovima. Deda Mraz postoji! Boli me uvo što sam beskrajno detinjasta i još beskrajnije romantična. Ne želim jednostavno i realno da posmatram život jer mislim da tako propuštamo čar istog. Ako obratiš pažnju, svaki dan ima neku svoju čaroliju. Za slučaj da smatraš da je ovaj tekst previše nebulozan pretvoriću te u žabu.

ČETVRTAK

Četvrtak...Uvek je hteo da bude petak zato i ima takve zazubice na sam pomen petka. Četvrtak jako oseća miris alkohola, ali ga prigušuje popodnevnom kafom. Nestrpljivost, strepnja i neizvesnost su mi svratile na kafu. Servirala sam im sikterušu, ali nikako da odu. Kažu, čekaju tebe. Preterano su napadne i iritantne. Nestrpljivost mi je skočila na stomak i baš joj je udobno tu. Strepnja mi mrsi kosu. To mi apsolutno ne prija. Neizvesnost šeta oko mene. Ne znam zašto bar ne sedne. Kako joj se ne zavrti u glavi? Teraju me da im gledam u šolju. Zabadaju želju. U sve tri želje stoji nedostajanje. Rekla sam da ono ne može da dođe na kafu. Nisam ni stigla da završim rečenicu, a već sam gledala u pravcu tvog prozora proklinjući što se ovim kokoškama ispunila želja iz šolje.

SREDA

Sredom imam dvadesetdve godine. Ponosno sasipam dve litre piva. Naglašavam da to radim ženstveno u crnoj čipkanoj haljini. Dobro, pivo nije toliko ženstveno, ali ja ga volim. Sredom mi je glava visoko gore u oblacima zato što pevaš Ti živiš u oblacima mala. Volim te oblake. Na zemlji je previše dosadno i onaj beton  je, brate, neudoban. Tog dana se smejem jer me ti previše, jezivo previše, znaš. Sredom imam abnormalnu euforiju kojom okrećem sve ringišpile na svetu, palim sve vatromete koji su ikada napravljeni i bahato pravim kišu zvezda padalica, unapred znajući da mi je potrebna samo jedna da poželim želju. Danas je sve crveno i čokoladno. Malo je lelujavo od piva, ali ja volim to lelujavo. Sredom ne stižem da jedem. Jedem jedan topli sendvič dok urlam od smeha. Ugrabila sam sve ljude koje volim da budu pored mene. I mi se volimo tako lelujavo, crveno i čokoladno. Jezik mi je precrven od piva od borovnice. Sreda mu je rekla da bude takav. Danas se ne priznaje ništa osim slatkiša i šljokica. Anarhistički posedujem današnji dan dok pod trepavice,  preteške od ovoliko maskare, (konstatujem da je svakim dvadesetosmim novembrom ima sve više, jadne trepavice) skrivam tvoj pogled koji nikada neću zaboraviti. More, hoću, bre, da se lepo srpski izrazim, (nisam nikada bila ovoliko patriotski nastrojena)  ovako da se osećam cele godine! Odrasla preterano nisam, ne nadaj se. No, nisi ni ti, tako da se ni na tvom, a vala ni na mom mestu, ne bih upuštala u takmičenje zrelosti i poraslosti (moja reč i skroz je prihvatljiva). Sreda ima tijaru. Jeste, ima je. Pa šta ako je kič. Uvek sam verovala u kič sa ukusom. Pogotovo sredom. Sreda je mjuzikl. Dobro, meni je svaki dan mjuzikl samo se muzički žanrovi menjaju. Danas lepršaju pernate lepeze, reflektori se ne gase (osim kad duvam svećice; radi boljeg efekta). Danas je ceo orkestar u pripravnosti i na mojoj play listi. E, danas je i cirkus veseo! Sva nebeska tela se vrte oko mene. Ama, danas je dan koji treba da bude primer za ugled svim ostalim danima. Sreda. U sred srede sam. U centru sveta. I lepo mi je ovde. Nešto, iskreno, i ne vidim razlog da se pomerim iz tog centra. Budimo realni!
Sreda je razmažena, zapažena, predivna, čarobna i zaljubljena.
Sreda uliva nadu.
Sredom si tu i tada me je baš briga šta radi četvrtak bez obzira što će me opaliti čekićem po glavi.
Definitivno sam tvoja pa i meni treba neko vlasništvo i nekako bi to baš trebalo da bude sreda.
Sredom te volim prvi put sa dvadesetdve godine.

UTORAK

Pijem veliku kafu. To rade odrasli ljudi. Jel si primetio? Uvek ujutru šetaju sa velikim šoljama kafe. Šljapkam šlogirano po kući. Nervira me što veliki ljudi moraju da ustaju u određeno doba. Mali mogu da spavaju ceo dan,a ostatak dana da se igraju. Hoćeš da se igramo? Hoću i ja! Al nemoj više da igramo žmurke. Ne znamo pravila. Uvek kad te nađem ti žmuriš umesto da se kriješ i onda me ne vidiš da sam te našla. Druga deca to ne igraju tako. Svejedno. Neću da se igram žmurke. Ne, ni loptu ne volim. Dobro, ti je voliš, ja je ne volim. Neću sama na tobogan. A da zajedno pravimo kulu od peska? Mogla bi da bude najlepši zamak na celoj Zvezdari? Važi! Idem samo da javim Milici kad se nalazimo večeras da dočekamo moj dvadesetdrugi rođendan.Čekaj me! Uvek me čekaj! Ne puštaj nikoga u pesak dok me nema. Jesi li razumeo? Nikoga! To je moj pesak.
Ne volim što veliki rano ustaju i utorkom,a ne samo ponedeljkom.

PONEDELJAK

Sunčani ponedeljak.Sunce je danas jače u nedelju,a možda je to i do mog raspoloženja?Ne,jače je.Sigurna sam da je jače.Ponaša se isto kao ja.Iz daljine izgleda isto kao ono divno letnje sunce,a kad se približiš ćorak.Zato me pusti da ti se ovih dana kezim iz daljine.Imaću holivudski kez,obećavam.Samo se nemoj približiti.Tada će mi nešto upasti u oko kako bih te slagala da ne plačem.Kako bih mogla da okrenem glavu i ne susretnem se sa tvojim pogledom u kome znam da me još uvek ima.
Ponedeljak je dobar dan za početak.Od ponedeljka prestajem da se kajem,prestaješ da mi nedostaješ,prestajem da te sanjam,prestajem da ćutim.Možda to ne bude ovaj ponedeljak.Možda sledeći?Da,sledeći je sasvim ok.Ili onaj tamo?
Ne približavaj se lepo sam ti rekla.Jao!Nešto mi je upalo u oko.Baš sam nepažljiva.Biće da je zato što sam rano ustala.

Svi smo pospani ponedeljkom.

NEDELJA

Nedelja.Previše kafe,premalo hrane,previše nikotina,premalo strpljenja.Hladno sunce anemično bulji kroz prozor.Jurim tvoje ime po talogu na dnu šolje.

Obradujem se kad ga nađem.Nebitno je što već u sledećoj sekundi shvatim koja je to glupost.Džez se smenjuje sa popularnim žalopojkama.Upadam u kliše patetiku.Razmenjujem reči sa sve nebitnijim ljudima kako bih zatrpala sopstvene misli.Branim sebi da sanjam.Gadim se nazovi romantičnih filmova kojima se opsedam.Dosadni su.Ali ću ipak popiti još jednu kafu kako bih odgledala još jedan film.Ispušila još jednu cigaretu,jako posvećeno razmišljala šta ću sutra da obučem. 

Lako je ne konstatovati da nisi samo moj.Vidiš da mi dobro ide.Smejem se,raspoložena sam.Nisam ljuta.Čini ti se. 

Samo ne volim nedelju.

MOGU SAMA!KAKO DA NE.

Dragi prijatelju,

ne znam kako da ti i dalje to budem i kako se to uopste i biva vise.A znam i da ne mogu bez tebe.Bez tvog osmeha,jedne reci kojom me nasmejes,jednog pogleda kojim smo sve rekli.I nije zbog prevelike bliskosti.I nije trip.I nije ni do cega drugog sem do srca.Znam da nije.Znam sad,a trebalo je odavno.Prvi put pada kisa da mene ne opsedaju neka druga secanja.Prvi put si ova kisa ti i nasi koraci po njoj.Koraci koji odlaze svaki na svoju stranu,iste sekunde sprani iz stvarnosti.Pokusavam i ja da odem,ali ne mogu.Lazem.Mogu.Sve se moze.Mogu,ali necu.Trazim sat na kom je vreme za nas.Zelim tren u kom smo mi.I tu si u onom najgorem prostoru zvanom tako blizu,a tako daleko.U tom najgorem kliseu koji nam nije dorastao.Ili mozda jeste?Mozda to ide uz prijatelje kakvi smo mi.Mozda je moja greska nekad.Mozda je tvoja greska sad.Ne umem vise da odgovaram na pitanja.Ne konstatujem upitnike jer su mi potrebni odgovori.Teška sam.Teška više često nego retko.Ne umem da kažem ono što želim.Prepiši to kukavičluku ili čemu god,ali jednostavno je tako.Da,iziskujem više truda.Pravim se nema samo zato jer mi je previše stalo.Jer me je previše strah da te ne izgubim.Poznajem te jer poznajem sebe.Poznajem jer smo isti.Ne skreći pogled kada ja moj spustim.Ne radim to iz nadmoći već iz nemoći.Ti znap sve moje rane jer ti nosiš iste.Ti se plašiš da ti neko ponovo ne sune so na jedva zaceljena mesta.E,pa takva sam i ja.Zašto ti ti uopšte objašnjavam kad ti to već znaš.Ja mogu da se smejem u najsavršenijoj garderobi sa najsavršenijom šminkom i najsavršenijim zidom preko srca i glumim da je sve uredu.Mogu.Mogu do te mere da ti ne znaš da je to laž.Da misliš da je sve iskreno i čisto.Mogu jer ne želim da pomisliš da sam slaba.Ne želim da to misliš.Ja sam ta koja se izborila sa svim.Moja prva reč bila je sama.Držim se toga tvrdoglavo kao što sam se držala za sve živo dok sam učila da hodam izgovarajući tu,sada odvratnu,reč sama.Toliko toga bih želela da ti kažem-Želela bih da vrisnem sve što predugo potiskujem,a opet to ne radim.Bilo bi olakšavajuće.Spaslo bi me svega što me vuče i ne da mi da krenem dalje.Bilo bi.Ali to i dalje ne pobeđuje misao da bi te to oteralo od mene.Poznajem te.Poznajem te skoro koliko i sebe.Možda isto.Možda manje.Ali te poznajem.Poznajem.Više nego ikad.Ikoga.A opet se plašim.Time otvaram tipičnu žensku,ljudsku ranjivost koju želim da sakrijem od tebe jer se trudim da ostanem što idealnija mogu u tvojim očima.Šta ćeš.Sujeta je čudo.Plašim se da ogolim i jedan deo više nego što bi trebalo.Mogla sam da te imam.Mogla sam makar u jednom trenutku.Mogla sam da imam sve što želim iako bi možda jutro uništilo sve.Svest o strahu i realnosti bila je jača od ostvarenja sna koji predugo vrišti iz jastuka.Ja,neumerena i nezasita ja,nisam poklekla tome.Zašto?Ne znam.Koliko smešan i jadan odgovor!Odgovor koji me podseća da sam došla u onu odvratnu zonu zvanu "šta bi bilo kad bi bilo".Fuj!Slabost koja odzvanja o zidove iza kojih stojiš.Govorim sebi da ne verujem u sudbinu.Previše je idealna da bih joj se povinovala,ali opet ta ista kurva je u stanju da me nadmudri.Da te dovede u trenutku kada pišem reči o tebi.Kada u ispisanom sakrivam ono što bi trebalo da bude izgovoreno tebi.Tebi i nikom drugom.Da,znaš moje dečje ljubavi i bolesti.Znam i ja tvoje.Da li smo oboje i dalje tolika deca da ne priznajemo u koje igrališe smo zapravo zapali,nego se tvrdoglavo držimo istog parka u kome smo zajedno,a opet na bezbednoj udaljenosti.Ja ne znam kako više.Smejem se i trudim se da se ne primeti koliko me sve izjeda.Lupam reči jednu za drugom pokušavajućii da bar deo toga izbacim iz sebe,ali ne ide.Ne želim da kvarim svoju sreću jer prvi put mi je tvoja sreća bitnija od moje.Uspeo si da probudiš ovu razmaženu princezu koja je jurcala za imaginarnim bitangama tvrdeći da je prerasla prinčeve i da joj nisu potrebni.Probudio si je i nestao.Ostavio si je da se sama rasanjuje nesposobna da razdvoji javu od sna.A i kako bi?U snu si bio ti i na javi si isto ti?Koja je onda svrha sna i koja je svrha buđenja?Opet se zaplićem u pitanja.Opet se guram među tačke i krive linije,a potreban je samo glas.Glas koji će staviti tačku i presuditi da li si deo sna ili jave.Do tad mogu da verujem sudbini,snu,šoljama,mađijama,drugima,pesmama i čemu god hoću,za šta god da se uhvatim.Mogu,dok ne sretnem tvoj pogled.Najiskreniji pojam koji sam ikada srela.Ono što mi raskirnka svaku laž i dečije pretvaranje da sam sposobna da idem protiv celog sveta.Sama!

Nikad iskrenije

ja

CIRKUS

Dobrodošli u cirkus!Prvi,jedini i zauvek put u vašem gradu jer nigde drugo nismo pokušali da odemo.Lažemo.Jesmo,ali nam se nije dopalo i bili smo sami i prazni.Publike nije bilo.Možda zato što nam je ciljna grupa jedan gledaoc.Nekad dovedemo i drugog,ali tek da dignemo sebi sujetu i pomosilimo da smo bitni i posećeni.Dobrodošli!Ne idite!Verna publika ste nam jako diugo.Toliko nas poznajete da se mi plašimo vas umesto vi nas.To ne valja.Cirkus treba da iznenadi publiku,a ne obratno.Uđite.Zašto stojite na vratima?Vi to idete negde?Nemojte!Čujete li?Muzika sa vergla i dalje svira.Ponosno drvi svoje dok se ne pokvari.Iznova i iznova smišljamo nove tačke da vas fasciniramo.Vi ostajete,ali nalazite i nove zabave.Nama se to ne sviđa.Hej!Jel ste videli novi trik?Umemo da se smejemo kada nam je do suza.Umemo da se pravimo da je sve savršeno kada ništa ne valja.A?Kladim se da vi to ne umete.Da,vadićete se hrabro da je to lako,ali ćete onda odustati i prepustiti nama pobedu.Možda zato što smo vam dragi jer smo uvek tu?Možda zato što ste džentlmen.A možda samo zato što vam je dosadno.Ej!Gledajte!Mi plešemo.Muzika se raspada.Vergl svira po svom.Pravimo se da znamo melodiju,a zapravo je čujemo prvi put.I sve je to zbog vas.Klovnovi iskaču na scenu.Duhoviti su,šarmantni,originalni.Bla,bla,bla.Reklama bez greške.Vi ne verujete.Znali smo da nećete poverovati.Previše ste često ovde i previše nas poznajete.To je loše.Postali ste lokalni.Nešto vas vezuje za nas,a mi smo samo cirkus.Možemo uvek otići.Da,upravu ste.Što nismo otišli ako možemo.Vidite,to je problem.Možda mi vas previše volimo.Vezali smo se.Odani smo vas.Svako veče igramo predstave za vas samo da bi vi bili srećni.To je loše?Zašto?Pa,vi možete da se hvalite da ste jedina osoba koja ima svoj lični cirkus.Ne nudimo vam tigrove koji skaču kroz vatrene obruče.Mađioničar dođe tu i tamo,ali nije zainteresovan.Konji su nam pobegli,ali  niko ne garantuje da se neće vratiti.Vi ipak ostajete.Iako,maltene,nemamo ništa.Imamo onu devojku na žici.Onu crvenokosu što po ceo dan šeta uzduž i popreko.Od kad je stala na žicu ona hoda skoncentrisano čekajući da stigne na drugi kraj žice odmah tu pored vas u gledalištu.Mi mo joj rekli da kraj postoji.Ona nam veruje.Nemojte joj odati tajnu.Može se rastužiti.Skočiti sa žice da završi već jednom tu agoniju.Ona luta nogu pred nogu već godinu dana.Požrtvovano,nema šta.A vi joj se divite.Priznajte!Da vas nema ne bi bilo ni nje.Ona hoda,i hoda.Malo se zatetura,pa nastavi.Lepa je.Uvek je skockana samo za vas.Vi joj povremeno zatapšete i to je drži u životu.Mi joj ne plaćamo.Nemamo odakle.Ali ona i dalje radi.Ide ka vama.Teši se time da vam je sve bliže.Ne smemo da joj kažemo da mi svaki put produžimo žicu po kojoj hoda.Ako to sazna mogla bi da nas napusti.Ne smemo se podlagati tolikom riziku.Ej,pa vi ste joj se osmehnuli!Zato je ona ubrzala hod.Žica se trese više no ikad,ali ona se ne plaši.Ide ka vama.Ostanite tu.Možda i stigne do vas.Sve je to puka zabava.Zabava od koje vi živite,mi zarađujemo,a ona postoji.

DLAN NESANICE

Jel spavaš?

Ja ne mogu.

Tresu me prvi tramvaji,čantraju mi ptice.

Štikle su odložene s nogu.

Svetlucavo još je lice.

Jel spavaš?

Ne mogu da oslušnem zatvaranje trepavica.

Ukus dima,nesanica.

A,daj,reci da li spavaš!

Želim da ti ukradem snove da bih ti poslala jedan svoj.

Oblaci se rosom tove,

a nemirima se odavno ne zna broj.

Dobro,spavaš čim ćutiš i ne vidiš koliko je nebo plavo.

Ko li ga svako jutro boji?

Neko ko mozgu nije rekao zdravo,

za razliku od nas.

Spavaj,kad si već počeo.

Ja ću nesanici gledati u dlan,

kad si je već meni poslao

da mi na jastuku napravi stan.

Jel spavaš?Spavaš?Spavaj...

ONA SE ZALJUBILA

Ona se zaljubila,

on je to shvatio.

Ona se zaljubila,

on igru prihvatio.

Ona se,nesrećnica,zaljubila,

on je poljubio.

Ona se zaljubila,

on je obljubio.

Ona se jos više zaljubila,

on ju je imao celu.

Ona je zavolela,

a on otišao u belom odelu.

KIŠA

U sumrak je lila kiša. 
Hladno i besciljno udarala o beton. 
Disanja su namerno bila sve tiša i tiša. 
Ređala su setu nad štetom. 

Čula sam ti glas, 
a nežnost se negde od kiše skrila. 
Znala sam da tu,pod tim kapljicama i dalje ima nas, 
samo sam nemo produžila. 

Ne znam dal si pogledao. 
Ne volim se okretati za sobom. 
Da li si isto što i ja tad osećao, 
ostalo je pod kišom zajedno s tobom.

BITANGE I PRINCEZE

U čemu je više fora sa epidemijom "Bitanga i princeza" sindroma?!Što je najgore,princeze više nisu samo žene,a bitange nisu samo muškarci.Koji se đavo i to obrnulo?Jasno je ono suprotnosti se privlače i da nije toga bilo bi dosadno,ali neke suprotnosti su previše suprotne da bi se privukle,pa se opet dešavaju.Fina princeza(nebitno da li je žensko ili muško) iz kuće,sa solidnim statusom inteligencije,vaspitanjem i svim onim što danas nešto i nije na ceni (jer gazi sve da ne bi svi gazili tebe) naleti na bitangu (nebitno da li je muško ili žensko) koja nema osnovne manire,obzire,u krajnju ruku osećanja (ne uključujem sve bitange jer neke imaju tek nešto elementarno što se ne pokazuje jer nije cool),mozak može i ne mora da postoji.Ako postoji onda je patološki izdresiran na sve taktike,a ako ne postoji onda je na sceni nenormalna količina praznoglavosti.I njih dvoje se tako (na nesreću) sretnu i onda kreće kompletni haos.Bitanga se udvara princezi,princeza padne na bitangin već oproban šarm,bitanga se povuče iz igre,princeza juri dok ne pocepa sve žive haljine,polomi štikle i izgubi krunu.Princeza stane da se odmori od svega,a bitanga se opet pojavi jer odakle njoj pravo da stane u jurnjavi njega?!Tone praznih reči,nejasnih osećanja i situacija,prolivenih suza,patetika,strasti,ljubavi i "ljubavi" su na ovom prilično mrsnom jelovniku.Jedino je nada prisutna i kad je posno i kad je mrsno.Ona je večna i nepodnošljivo tvrdoglava.Ne zna za razum,zna za osećajnost.Ne zna za realno,al sanja do zla Boga...Obožava konzilijume prijatelja,braća i kumova koji su tu kao srdačna podrška i samo se tada kao ljudi ne dele na bitange i princeze već se ujedinjuju u savetodavce.Onda sledi to njihovo pričanje u prazno tek da bi se ubilo vreme nerviranja.Dotično visočanstvo koje juri dotičnu bitangu čuje samo određene reči koje odgovaraju njegovoj zamisli i od toga sklapaju "savet".Kida se svila i kadifa zajedno sa živcima.I princeze i prinčevi bacaju tako olako sve ne bi li se ikako približili fatalnim bitangama odbijajući da shvate da bi bitange bile pored njih kad bi im se bivalo.Al šta vredi kad bitange imaju gladan ego i moraju ga hraniti.Dok se ego ne zasiti nema hrane za ostale.Bitanga ne da ni delić više svog bića ukoliko u tome ne vidi beneficiju kakve god vrste (mentalne ili fizičke,nebitno je).Uzalud da princeze čine herojske poduhvate,skaču sa kula,prostiru kose kroz prozore,fasciniraju ne znam kakvim delima.Neće se to promeniti.Ljubav je sama po sebi previše neobjašnjiva,u suštini sama po sebi ljubav,da bi se sad nešto tu smirivalo i menjalo.Tako je kako je.Činjenica je da nam je svima zanimljivije da imamo nešto što je nedostžno.Ono što je na dohvat ruke nije zabavno.Ono je stalno tu i već ga znamo u prste i dosadno je.Patološki je dosadno.Svi se već po default sistemu upuštamo u taj sado (bitanga)-mazo (princeza) odnos i kao nalazimo neka svoja pravila preživljavanja i mnogo se,jadni,radujemo kad ta pravila profunkcionišu.Radujemo se bez obzira da li smo bitange ili princeze.Jednostavno,sveopšta hipi radost!I tako princeze prohipišu i trčkaraju kroz polje cveća za bitangama dok bitange ne skrenu ka šumi i zaj..u princezu kad im dosadi razgledanje šumskih lepota.

Treba odati počast pametnim princezama koje ispod ružičastih haljina ipak nose mali oklop bitange pa znaju da odreaguju kad previše postane gusto.Treba pohvaliti i obzirne bitange koje znaju kad je dosta.Treba se opametiti,ali je razum suviše dosadan u dijalogu sa osećanjima.

Mnogo princeze (ili prinčevi) oderu svoje noge od pokušavanja usklađivanja svog koraka sa korakom bitange dok ne shvate da je vreme da se vrate na svoj nivo i prepuste bitange bitangama.To se dešava u zrelijim godinama (zrelost zavisi od pojedinca,a ne mora nikad ni da se pojavi).

I nije ovo neko otvaranje očiju svim princezama i teranje inata svim bitangama.Ovo je samo konstatacija koja je sela na papir.

Poenta je da u ovoj,kao i u svim drugim bajkama,mi tražimo ono čuveno živeli su srećno do kraja života.

NEĆU DA SE VRATIM

Neću da se vratim.

Znam sve šta me čeka.

Neću da se vratim,

bolje da ostanem daleka.

 Neću da se vratim.

Istina se nije promenila.

Neću da se vratim 

jer iluzijom sam te zamenila.

Neću da se vratim 

da opet pogazim sebe.

Neću da se vratim

jer nisam ni odlazila od tebe. 

PISMO KOJE NECU POSLATI

Ne govorim cesto ono sto mislim i zato mi nemoj uvek verovati.Teraj po svom dok god ne budes siguran.Ja volim da glumim snagu i hrabrost,da se zaklanjam iza stitova od oblaka koje oduvam pri prvom osmehu.Ne idi cak i kad nemas ni jedan jedini povod od mene da ostanes.Ostani.Budi ono sto jesi.Budi ono kakvim te vidim.Uteha i sigurnost,jedina na celom ovom glupom svetu.Znam zasto cutis i znam da sam ja za to kriva.Ja i moja glupa pobelga hrabrost koju ne mobgu da uhvatim.Pregovaram sa tom glupacom danima.Molim je da se urazumi i pusti me da uradim ono sto hocu,a ne mogu.Mozak je taodje uplatio turisticki aranzman zajedno sa njom i ne planira da se vrati.A ja te volim.Prvi put volim apsolutno i iskreno,bez ikakvih ocekivanja i beeficija.Volim bez dodira tela i usana.Volim samo zato sto postoji drugi deo mene koji mi fali.Niko od nas nije celina.Svi trzimo ono drugo izgubljeno pola.Ja mislim,ja verujem da sam ga napokon nasla.Da li sam ga prerano nasla?Ne znam.Znam da sam ga nasla i necu da pustim ono sto je moje.Cujes?Ne idi sad.Ne udaljavaj se sad samo zbog jedne moje greske.Ja sam tvoje greske oprastala.Tvoje usne na drugim usnama,tvoje prste na drugim telima,tvoj glas u tudjim kosama.Prelazila sam preko svega.Predji i ti preko ove moje gluposti.Do sad si znao da izadjes na kraj samnom.Budio si me iz pijanstava,spustao na zemlju iz nerealnih snova koji su me povredjivali.Ne ostavljaj me da cekam u ovoj cemernoj jeseni.Da nerealno cekam tvoj glas,tvoj pogled i bilo kakav dasak tebe.Kako te nije sram?Uvek si me cuvao.Rekao si da ti je bitno samo da se ja smejem.E,pa sad se ne smejem.I nije samo iz pukog inata.Iz srca je.Znas,ono sto nas je spojilo.Jesam,bila sam kreten.Oterala sam te od sebe.Da me pitas zasto ne znam.Da me pitas zasto kada si nesto sto mi je potrebno previse dugo i dalje ne znam.Samo shvati da sam pogresila.Zaboravi ponos.Ostavi principe.Samo me zagrli.Ne trazim vise nista.Zagrljaj je ocajnicka potreba coveka za drugim bicem koje ce ubiti samocu i oterati strah.Vrati se.Veruj mi sad.Sad sam iskrena.Sad ne glumim snagu i hrabrost.Sad nisam ona koju ne mozes dotaci,kojoj ne mozes prici.Vrati se.Ja ne znam bez tebe.Volim te.Tebe zaista volim.Najiskrenije,najpredanije,najcistije.Volim.

PRVA PESMA O TEBI

Ostani u trenutku u kom postojimo sad. 
Cuti. 
Ne trebaju mi reci. 
Reci zatrpavaju sustinu. 
Ostani i pusti kisu da prica. 
Izbrisi lica,misli i secanja. 
Probudi me i docrtaj mi stvarnost. 
Ne daj mi da se lecim snovima. 
Ne sklanjaj pogled ni kad ga ja sklonim. 
Ne radim to iz nadmoci vec iz nemoci. 
Ostani. 
Cuti. 
Kisa se dere. 
Lako ju je ucutkati. 
Odgovor je na nasim usnama. 
Onim preko kojih smo prevalili toliko imena osim nasih. 
Onim koje smo nekad davno upoznali, 
onda kada smo trebali samo utehu zavijenu u strast, 
opravdanu alkoholom, 
zaboravljenu jutrom, 
precutanu na pocetku jedne zime, 
ostavljenu na pocetku jednog leta. 
Ostani. 
Da nije vredno ne bi bili pod ovom kisom. 
Ostani. 
Znam da zelis. 
Ostani bar da cujes prvu pesmu o tebi. 
Ostani i posle jer hrabra sam ovako samo kad sam u nesto sigurna. 
Ostani. 
Veruj mi kao i do sad. 
Ostani da nestanemo u poslednjoj kapljici gde ostaje sustina nestajanja. 
Ostani. 
Ovo je prva pesma o tebi.

TANGO

Nema skrupula,nema pravila,traži i ne moli.

Znamo da igramo,ali ne i kako se voli.

Tango sudbine samo plešu veštice sa takvima kao sto si ti.

Da stanemo oboje smo nemoćni.

Muzika izludjuje do pucanja.

Ne odustaj od igranja.

Prati ritam bola,leši se od alkohola,al ne staj!

Ne prizivaj kraj.

U ovom plesu veštice veruju u sve.

Koliko god da se lomiš nećeš čuti volim te.

Ovo je igra varljivog sjaja.

Kad si u paklu ne sanjaj vrata raja.

Čak i da znam

šta da dam

da igra prestane,

učiniću sve da muzika ne nestane.

Kad sam dala sebe,ponos i strast

nad ovim tangom imam svu vlast.

Mogu samo još kožu i kost da dam

i na to spremna sam.

Pleši,budi svoj.

Ne moraš nikada biti moj.

Samo pleši i budi tu.

Ne budi se.Nismo u snu.

ILUZIJA SNA

Ako želim da sanjam onda me pusti i ćuti.

Ne izgovaraj ni moje ime.

Neću ga čuti.

Ne budi me.

Ako vidiš da sanjam previše

ni tad me ne budi.

Iluzija je droga koju ti san pripiše,

koja ti kad tad presudi.

Ako čuješ da i dalje sanjam

znači da sam narkoman iluzije,

znači da se od stvarnosti sklanjam

jer i dalje ne trebam je.

Ako me vidiš da sanjam,

možeš samnom sanjati svake noći.

Sadržaj svih jastuka ti poklanjam.

Možda će tako sve proći.

TRAŽILA SAM TE

Tražila sam te odmah čim sam te igubila.

Nisam kampanjski čekala kao što to umem.

Tražila sam te svim sredstvima i svetlima,

ali nisam te našla.Ne razumem.

Tražila sam te u pogledima drugih devojaka.

Tamo bih te prepoznala pa da si se pod poslednju trepavicu skrio.

Pregledala sam perja njihovih jastuka,

ni tamo se nisi zaturio.

Tražila sam te po ulicama,

mestima koja smo nekada znali.

Lutala sam udarajući o zidove postojeće i nepostojeće.

Pokušavala sam i sa osmesima drugih mladića,al uzalud kad s tobom nestalo je sve.

Tražila sam te po svim koracima koje smo zajedno napravili.

 Kao težak stih sam ih ponavljala ponovo i ponovo.

Nije bilo ničega.Sve nestalo je sasvim.

I dalje sam tražila jer ne prihvatam reč gotovo.

I našla sam.

Našla sam te izgubljenog između onoga što jesi i onoga što želiš da budeš da bi bolji bio.

Neću reći da je bolje da nisam tražila,

da je bolje da sam ostala tamo gde si me poslednji put poljubio.

Našla sam te da bih te opet izgubila.

Da bih ovaj put naučila da ne tragam za tobom.

Nikada više da ne poželim da zagrlim tvoju senu.

Da ovaj put naučim tu tešku reč - zbogom. 

PONOS NA PRODAJU

Vučem se po mokrim ulicama brišući prastari asfalt ostacima sebe.

Gulim svoju kožu o beton trudeći se da ubijem stid.

Kiša mi spira rane koje se iznova prave.

Plašim se da zatvorim oči.

Sanjaću te.

Zato hodam.

Čekam da čujem moje ime u tvom glasu,

a čujem samo moje korake koji zloslutno mere koliko smo daleko.

Nikada me nećeš tražiti,

a uvek ćeš me naći.

Nikada me nećeš voleti,

a uvek ćeš me imati.

Vučem se trudeći se da nestanem u šakama ovog grada,

da utonem u zaborav izgubljenih.

Bežim od sebe,a uvek se nađem.Nađem se svaki put sve ranjeniju i slabiju.

Nema kraja za mene

dok god hodam zbog tebe i ka tebi.

Nemam ništa osim zidova u koje udaram,

osim ponosa koji mi oblaže đonove da mogu dalje da nastavim.

Šta će biti kad ponosa nestane?Hoću li ići bosa?

Hoću li postojati?

Odavno je to nevažno.Odavno je kraj početak svega. 

Samo se srce pita,

a srce je dželat najsuroviji.

PISMO PLAVOM DEČAKU

Ne treba mi da me poštuješ,plavi dečače.

Odavno mi nisi merilo časti.

Ne moraš biti iskren.Dečaci često lažu.

Radi šta hoćeš dok ne porasteš,

a i tad nastavi po svom jer ćeš samo tako biti srećan.

Ti ćeš uvek najviše voleti sebe.Time ćeš se čuvati od rana.

Nastavi da bezdušno gaziš podignute glave.

Ljubi sve što želiš!

Igraj se i kada se polja iscrtana kredom pretvore u tragove karmina na tvojoj košulji.

Nemoj verovati snovima,plavi dečače,

da bi ih meni ostalo više.

Samo ću tako moći da izbegnm da me prejako ugrizeš za srce kad ogladniš.

Trči,dečače,na sve četiri strane sveta!

Ne zaboravi me.

Tako ću moći da ubedim one snove da me makar malo voliš.

NEMOST

Cutim. 
Reci su neprijatelji. 
Istina je tajna. 
Neces je cuti. 
Mozda je ne bi razumeo. 
Mozda bi ti zacutao. 
Dete sam koje voli. 
Voli tebe i jako malo toga osim tebe. 
Cutim da ne nestanes. 
Pronasao si me, 
a dugo sam pokusavala da se nadjem. 
Mozda cu se opet izgubiti, 
briga me. 
Ako si jednom ovo dete nasao, 
izuo ga iz grimiznih cipela, 
nacices ga opet, 
iako ono cuti 
i nemo ispisuje tvoje ime po svitanju.

ZBOGOM?JEDNOM?

Misliš da ću uvek biti tu?Da ću čekati da se vratiš koliko god puta da se kazaljke obrnu? 

Neću.

Iako i dalje zastanem u kišnom oktobru.

Odlazim.

Koraci su teški.

Odlazim i pokušavam da ne osećam kako se stopala čupaju iz lanaca.

Nema suza.

Odavno su zabranjene na ovom putu.

Nisam tu.

Pustila sam te po prvi put.

Prepustila sam se

inerciji,razumu,ponosu.

Srce nije više smer.

Zažmurila sam dečije jako kao da se plašim da otvorim oči.

I plašim se,

ali strah je po prvi put bolji od junačenja.

Odlazak je po prvi put pobedio ostajanje.

Dođi!

Videćeš da me više nema.

Hodam.

Ubrzavam.

Trčim.

Zaboravila sam deo srca dok sam te čekala.

Zadrži ga.

Kad nekog dugo čekaš,

ne može od čekanja da ne ostane trag koji potvrđuje njegovo postojanje

u vremenu rastopljenom,

prostoru pretesnom,

usnama gorkim,

rukama praznim.