PRAZNICI NAM STIŽU!!!

Jutro. Miris ogromne jelke pored koje me ujutru čeka ponosni tata. Prvi uspeh dana, nisam tresnula niz stepenice kad sam onako pospana videla tu sliku koju nikada neću zaboraviti. Sledi veranje po merdevinama da okitim tog zelenog, bodljikavog džina. Ogledanje u ukrasima od kojih svaki ima svoju priču. Dečije žurim da što pre pokačim sve ukrase kako bih što duže uživala u jelki.

Popodne. Miris kafe i laka za nokte. Kilometarski telefonski razgovori koji nemaju cenu, osim one nesimpatične koja stigne od Telekoma. Krajnje narcisoidno se divim sebi dok posmatram stan koji sam okitila. Lenjo se rastežem po kući. Dok čekam da mi se dijagnostifikuje opterećenost praznicima uživam u euforiji. Kompilacija prazničnih pesama i kez. Ogroman kez. Još jedan trenutak kad shvatim koliko mislimo da nam je potrebno za sreću, a koliko je u suštini potrebno. Dobro, fale mi poneki momenti (čitaj osobe), ali ću se i za to pobrinuti. Ako zapnem, osloniću se na Deda Mraza. Ako se danas osećam kao da imam pet godina, sasvim je normalno da on postoji. Ne sabotirajte me iznošenjem realnih činjenica o njegovom nepostojanju, tužiću vas mami!

Odlazak u apsolutno prepuštanje svom sjaju koji me saleće sa svih strana i pretvaranje u potpuno dopušteni i opravdani praznični kič od kog nema ništa slađe. Ovih dana ne zakerajte, ne zamerajte, na zanovetajte, samo se prepustite!

BEOGRADSKA SREĆA

Sreća u Beogradu je najlepša sreća. Ona je velegradska sreća. Blistava i pompezna. Često je mamurna i neispavana, čupava i puna dima, ali i ispod toga ona ima svoj sjaj. Uvek je svesna da bar malo šljokica od razmazane šminke mora da zadrži da bi fascinirala svoj Beograd. Ovih dana ta sreća je praznično euforična. Zavlači se u igračke koje roditelji nose iz prodavnica. Iste igračke za kojima su željno skamlikala njihova deca lepeći nosiće za izloge. Kako ne zavući sreću u tako nešto? Sreća je u lampicama koje sijaju oko drveća i mame vas da štrpnete koju, praveći se da je to sasvim bezbedno. Vešto i uspešno zavodi Beograd. Iz dana u dan. Iz noći u noć. Ona se muški šepuri po Dorćolu. Ona živi po pozorištima, živi pozorište. Lumpuje po Savamaloj i sunča se na Terazijama odmah nakon lumperaja. Često predahne uz crnu kafu sa ratlukom na Vračaru, a zatim bezobrazno pije u podne po zidinama Kališa da bi se pripremila za novo lumpovanje nakon koga će, negde pred zoru, halapljivo grabiti burek na Čuburi (ako ne tamo, onda bilo gde gde je najbliže u trenutku pijane gladi) da bi posle mirno mogla da vodi ljubav sa snovima u perju zvezdarskih jastuka. Beograd je ne ispušta iz ruku. Čuva je s Dunavom i Savom na dlanu. Velegrad se pravi da ne vidi kada mu ona ukrade koji suvenir iz lumperaja jer zna da mu on i dalje pripada, a da se ona smeje. Sreća mu uzvraća stihovima, poljupcima, zagrljajima u svakoj sekundi, peva mu na uvo i štiklama golica njegove ulice. Ona umire od nostalgije čim napusti njegove granice. Sreća je opsesivno patološki vezana za njega i večno zaljubljena čak i kad ga prevari, čak i kad se naljuti.
Onda shvatim koliko sam se danas poistovetila sa srećom i prepustila se dok tonem u ovaj savršeni grad koji je moj. I gde ćeš više.

NOVOGODIŠNJE ODLUKE VS. NOVOGODIŠNJE ŽELJE

Novogodišnje odluke, pojava koja se manifestuje kod preterano ambicioznih, preterano dokonih ili preterano optimističnih ljudi. Faza kroz koju svi prolazimo obećavajući sebi brda i doline samo da bi sami sebi bili mnogo cool. Nakon svih tih iscrpnih odlučivanja i planiranja shvatimo da u životu ne treba ništa planirati jer nemanje velikih očekivanja je imanje radosti života.

Često pokušam da sastavim listu od bar tri odluke, kao treća sreća, ali ne stignem ni da ih zamislim. Detinjasta sam, ne volim obaveze koje mi se same tako nametnu po nekom pisanom ili nepisanom pravilu. Ne volim granice i unapred zacrtane puteve. Hoću da udaram glavom o zid bez odluke koja će mi pomoći da ga zaobiđem. Eto, baš mi se udara. Čak sam ga i okitila da bude u skladu sa prazničnom euforijom. Odluke planiraju. Život se ne planira. To je dosadno. Dosada je bolest, bolest te koči, život se ne koči. 

Novogodišnje odluke zameni sa novogodišnjim željama! One su čarobnije i lepše se slažu uz jelku. Na njima zveckaju praporci. Ako ne čuješ, ne slušaš dovoljno pažljivo! Za želje strepiš da li će da se ostvare, a odluke su dosadne i strepe da li ćeš ti da ih ispoštuješ. Ne treba ih primećivati. Treba se prepustiti željama, pa kako ti one skroje godinu i sreću, tako ti je. Prepuštanje je puštanje života da se smesti u tvoje ruke na način na koji bi trebalo. Zagrej ih ljubavlju da se život ne smrzne. I želi! Želi iz petnih žila dok ti ne popucaju pertle. 

Palim lampice, kačim imelu, glancam ukrase i želim najneverovatnije stvari, da ih u inat svim pravilima i odlukama ostvarim.

Ho,ho,ho!

SMAK SVETA U NAMA

Ne smakosmo se. Prođe 21.12.2012. i ništa. Što bi kolega Šekspir rekao: "Mnogo buke ni oko čega". Naravno, još se povlače razne teorije o dotičnom fenomenu. Jedni kažu da je to samo završetak određenog kalendarskog doba Maja (koliko im je tačno bilo dobro u životu kad su posle toliko vremena uspeli da nas iscimaju), drugi da je prošla neka kometa pored Zemlje i umalo je zakačila, neki opet tvrde da je to vezano za generalni haos u svetu... Jedino da povampirimo i Maje i Tarabiće i Nostradamusa pa da vidimo o čemu se radi.

Jedna od teorija mi je privukla pažnju. Ta teorija se odnosi na to da se smak sveta zapravo desio u nama samima, da je došlo razdoblje kada ćemo pronaći sami sebe i doći u ravnotežu sa samima sobom. Opet, s druge strane, malo mi je čudno da se kod svih ljudi na svetu to desi tako odjednom, na klik. Ne znam. Nisam naučnik. Samo sam umetnik. Ali meni se desilo. Već nekih mesec dana sam bezrazložno optimistična. Konstantno. Ne bi to bilo tako čudno da ja nisam osoba koja je poznata po tome da se stalno nervira, stalno oko nečeg/nekog pati, stalno mora nešto da mi ne da mira. Odjednom je to nestalo. Da, nije sve idealno, ali sam prestala da se cimam oko toga. Počela sam da gledam stvari sa mnogo vedrije strane. Postoje problemi, pa dobro. Pokušaću da ih rešim do one granice koja ne ugrožava mene. Počela sam više da cenim sebe, da budem strpljivija. Ukoliko me hvata nestrpljivost transformišem je u nešto konstruktivnije. Prvi put u životu minimalno počinjem da veruckam u ono užasno "Ko zna zašto je to dobro". Trudim se da se smejem i u situacijama u kojima se do skora ne bih smejala. Od svakog dana pravim mali praznik i mali lumperaj. Kad dodaš na to i prazničnu euforiju, čiji sam fan odavno, dobiješ stvarno vatromet. Možda sam pukla. Nemam pojma. Možda će me strefiti neka idiotarija koja će da mi sruši novostečeno stanje. Ne znam. Nisam toliko vidovita da to predvidim, tako da je mnogo pametnije i korisnije uživati dok možeš. Uživati u jutarnjoj kafi, hodanju po Beogradu, osmehu onih koje voliš, onome što radiš, svakom pa i najmanjem uspehu koji se desi u toku dana, pucanju balona od žvake, skrpljavanju para preostalih od izlaska da kupiš cigare i svemu što ti pruži život u toku dvadesetčetiri sata koji se nižu u nedelju, mesec, godinu. Tim sistemom možeš stvoriti srećan period. Tim sistemom mislim da možeš da pronađeš sebe. Meni se sviđa ova novostečena sigurnost. Ne bih je ispuštala, ako nemate ništa protiv. Moguće da sam prolupala, ali mi se onda sviđa ta prolupanost.

Poenta je pokušati naći svoj komad sreće. Ako ne odmah onda ga graditi iz sitnijih komadića koji čuče u svakom danu. Čak i kad se ne vide na prvi pogled, tu su. Uvek su i sigurno tu. Samo treba izbaciti nepotrebne stvari iz pogleda, protresti trepavice, nasmejati se bez obzira na sve i videćeš da su tu.

Dakle, ne znam da li je ovo smak sveta, smak nas, smak srca, mozga, čega već. Ne znam da li se u ljudima desila neka eksplozija koja ih je promenila na bolje. Ali možda i nije loše tako posmatrati stvari.

Otišla sam da izglancam ružičaste naočare. Volim da vodim brigu o novim, sjajnim i lepim stvarima.
A kad postanu stare?
I tad. Vintage je in.

Ne moraš smaći svet. Smakni problem. Namakni osmeh.

BAJKA ZA DEVOJČICE

Devojčica je uzela bojice i nacrtala princa. Imao je mač da je štiti od nemani i štit da je čuva od tuge. Imao je prelepog belog konja na kom  će doći da je odvede u svoje kraljevstvo, iza sedam brda i sedam gora, kraj sedam prekrasnih mora. Bio je lep, hrabar, pametan, snažan i odvažan. Sve s njim počinjalo je jednom davno, a imalo je vilinskim prahom posutu garanciju na srećno i zadovoljno do kraja života. Princ je bio samo njen, skriven u perju njenih jastuka i mirisu bombona. Sebično je čuvala taj crtež od drugih devojčica.

Devojčica je porasla. Noge su počele da joj dotiču pod dok sedi, a onda je još više porasla pa je uletela i u štikle. Gledala je s visine crtež tog princa i prezrela njegovu površnu savršenost.

Ubrzo su prinčevo postojanje i titula su nestali zgužvani sa uspomenama iz detinjstva. 

Zašto?

Zato što je devojčica našla savršenstvo mnogo bliže od sedam brda i sedam gora. Našla ga je u nesavršenstvu, nečemu mnogo posebnijem i savršenijem od savršenstva. Našla je ljubav. 

I živela je srećno i zadovoljno zauvek.

3:34 am

Ovo je posveta vremenu u oko pola četiri. Da, baš tad. Sebično tad jer sam tada srećna i imam sve u svojim rukama. Ja često gubim stvari iz ruku. Retko namerno, češće slučajno. Moguće da je to posledica detinje nezasitosti. Ovo vreme je ono vreme kad vreme ne postoji. U ovih pola četiri dovoljni su miris duvana, nas i dva pogleda. Ovih pola četiri su dokaz da je za sreću dovoljno malo, ali ne i bilo šta. Vlada opšta smirenost. Svi pundravci su zaspali. Svi su budni ili spavaju, a mi imamo svoju priču. Ovih pola četiri je potvrdilo da nisu bitni ni vreme, ni mesto, ni okolnosti, ni prioriteti, ni razum, ni pravila, već samo i jedino srce. Srce u pola četiri. Ono će sad da lumpuje. Navataće mi podočnjake, znam. Al može mu se. Može mu se jer se krajnje halapljivo naždralo, kao i svi mi često u ovo doba, ljubavi. Neka ga. Srećno je. Prijatno!
Ovih pola četiri su mojih pola četiri i ne dam ih nikom. Nađi svojih pola četiri, pola pet, šest i shvatićeš koliko vremena trošimo na pravljenje nemogućeg od mogućeg, a potrebno je tako malo da se keziš od uveta do uveta. Onaj kez za kojim svi toliko ludački tragamo da bežimo u apsurdne mistifikacije i preispitivanja umesto da se samo prepustimo. Ne verujem da se samo jedno živi, ali želim da svaki svoj život živim kao da je jedan, jedini i poslednji. I živim sad u pola četiri, eto jer sam srećna i jer mi se može.

3:34 am
Beograd,
između smirenosti i euforije

LUPETANJE PO AZBUCI

Apstinencija - pojava koja u nedostatku fizičke ugrožava psihičku aktivnost

Brak - volimo se pa smo to turili na papir da bi dobili novu belu tehniku

Volim te - dve, naizgled tako jednostavne, reči spremne da sve izvrnu naglavačke u potpunosti

Gledamo se - slatko, treperavo, iskreno, skenirajuće, varnice, želja, privlačnost, iskrenost... zavisi; ne sme se prekidati spuštanjem pogleda, nije fora

Dečko/Devojka - profesija kojom se bavite kada ste u vezi

Đubre - pogrdni naziv ostavljenih ostavljačima; đubre može biti razno; tako imamo: đubre pokvareno, đubre smrdljivo, tipično muško đubre, đubre lažljivo...

Euforija - dođe da namesti stan za zaljubljenost

Žena - vodi glavnu u muško-ženskom odnosu čak i kada on, mukica, misli da je on taj čija je poslednja reč

Zaljubljenost - halucinogena droga

Idiot - česta titula koju dobije jedan od učesnika veze koja je raskinuta

Ja - eto, jer sam autor ovog texta

Kombinacija - ako je bez emocija, samo napred! (a može i od pozadi)

Laž - u ljubavnim odnosima uvek laže neko "đubre smrdljivo"

LJUBAV - glavni i odgovorni urednik svih sreća i nesreća

Moje - preterano dodavanje ovog prideva vašem partneru, znak je ljubomore (pre upotrebe posavetujte se sa doktorom ili farmaceutom)

Noć - ono kad te puknu emocije

Njen/Njegova - lica koja pripadaju njoj ili njemu, njihov moto je "tuđe-slađe"

On/Ona - svi se zlopatimo sa nekim Onim i nekom Onom - slatke,gorke ili tantalove muke, po ukusu konzumenta.

Prijatelj - "Možemo da ostanemo prijatelji." koristi se kao loša, ali bar nekakva, anestezija za neprijatan raskid

           - Prijateljstvo muškožensko- na nivou mita o Atlantidi

Raskid - može biti konstruktivan i destruktivan; motiv nije toliko bitan, koliko tekst koji ćete servirati

Sex - ako je dobar vrlo je poželjan, ako je loš vrlo je poguban; seže od vođenja ljubavi do orgija

Trojka - treća sreća

Ćorav- ma, on je ćorav pored očiju čim mene neće!
             *poznata logika zaljubljenih

Udaja - vrlo bitna za procenu ljudi u Srbiji. ako nije udata u određenim godinama neće joj zameriti, ali čim okrene leđa mora da krene ogovaranje; to je uprkos evoluci ostalo usađeno u našem narodu.

Frenč - ako ste žensko i vaš partner ovaj manikir zove ovako, a ne npr "ono sa belim vrhom" ili "ono pola nokta belo", u problemu ste

Hladno - neizostavni stav pri sprovođenju svake taktike u zaljubljeničkom odnosu. idiotarija

Cveće - kliše romantika koja, priznali ili ne, uvek upali; menjajte mu vodu da vam se romantika ne usmrdi

Čekanje - kod Konja (koja li je budućnost tih veza)
                 na nekog/nešto dok oko tebe odjekuje strpljen spašen ili ko čeka dočeka
           
Džin,džek - i njihovi drugari česti pratioci nesrećno zaljubljenih; vole da šalju objektu ljubavi sms poruke i da zovu u nepristojno doba.

Šbb kbb - zaljubljeni mazohizam

NEISPEVANA PESMA

Pretvorila sam se u stih ne bih li dobila obličje koje je potrebno da pobegnem od svake slike tvojih očiju što urezuje se u zidove ove zore prkosne i neumoljive prema noći.

Pretvorila sam se u rimu da bih složila delove koji nedostaju savršenstvu propasti.

Pretvorila sam se da bih verovala onome što ritam slogova uklapa samo da bi izgledalo lepo,a ne da bi govorio istinu.

Ostala sam zaustavljena u vremenu pre i vremenu posle,da bih izbegla sadašnjost i njenu neizvesnost.

Pretvorila sam se u san da bih ti na trepavice pala namerno jer slučajno ne postoji od kad te nemam.

Završila sam modra od tvojih očiju i bure u njima.

Pretvorila sam se u pesmu da pretvorim nesanicu u uspavaku,

a ostala budna sa tvojim imenom na usnama puštajući da me seče poput noža,

gluvo,slepo i nemo za rezove koje pravi.

Pretvorila sam se u stih ne bih li zamaskirala želje.

Pretvorila sam se u stih i ostala neispevana pesma.

BEOGRADSKA

Ne budi Beograd.

Pusti ga da spava pod našim nogama

dok mi plešemo po krovovima.

Dok mi ispijamo mladost

smejući se kao deca apsurdu sadašnjosti.  

Ne budi velegrad  

jer smo sebično bitni u svojoj teatralnosti.  

Spremni da dobijemo ono što hoćemo,

ti mene,a ja tebe. 

ONA SE ZALJUBILA

Ona se zaljubila,

on je to shvatio.

Ona se zaljubila,

on igru prihvatio.

Ona se,nesrećnica,zaljubila,

on je poljubio.

Ona se zaljubila,

on je obljubio.

Ona se jos više zaljubila,

on ju je imao celu.

Ona je zavolela,

a on otišao u belom odelu.

POVRATAK KUĆI

Bilo je kao povratak kući,

nevešti dodiri,višak reči.  

Posle sam mislila da ću od nemira pući,

nikada ti to neću priznati,reći.  

Bilo je kao prelazak praga na kome nisam bila dugo.

Topao zagrljaj koji u prste znam.

Ono kada ne želim ništa drugo,

ono kad samo znam da tu pripadam.

Nije bilo kao povratak tebi,

zato što sam shvatila da nikada nisam zapravo rekla zbogom.

Bilo je kao prekršaj sebi

shvatanje da ne mogu bez tebe,a ni s tobom. 

PRESREĆNOST

Presrećnost je onaj osećaj kad svetla luna-parka pomešaš sa šljokicama scene i gumenim bombonama.Kada utoneš u zagrljaj svih ljudi koje voliš i osetiš golicanje krila koja ti rastu.Tada staviš ružičaste naočare i zagledaš se u ringišpil sveta oko tebe.Zaboraviš sve brige jer su ti noge već u step cipelama.Otvoriš šampanjac i uživaš u svakom trenutku.Tada zaustavljaš kazaljke na satu pošto napokon shvatiš da se vreme može izdresirati da čeka.Sudbina se sklupča u dno šolje jer je i ona na pauzi.Glava ti je visoko gore i bira koji će od snova da prigrabi.Ne postoji ništa sem smeha i pernatih lepeza.Jedini imperativ je plesati dok se ne umori svaki mišić,ne umrsi svaki pramen kose i ne utihne zveckanje tone šarenih narukvica.Aplauz može i ne mora doći.Ionako se neće čuti od orkestra koji svira na instrumentima od šećerne vune.Presrećnost je najslađi kič.Život je mjuzikl.

TELEĆA VIZIJA

Dobrodošli! Dobrodošli u naš cenjeni, veličanstveni, savršeni objekat - Teleća vizija. Ovo je Luda kuća! Ovaj lokal drži čuveni Veliki brat koji će vam prvo servirati Sve za ljubav jer vi imate tu čast da prisustvujete 48 sati svadbi. Hajde, čestitajte Domaćinu što se oženio! Nedaleko od našeg objekta nalazi se Farma na kojoj možete sresti mnoge poznate ličnosti koje rade sve seoske poslove. Priznajte, zaista je atraktivno. Oni su tako prirodni. Pa,oni su isti kao vi! Oni su ljudi koji isto imaju probleme, isto se smeju, isto plaču. Ej,pa oni se svađaju i to često! Pogledajte samo te Porodične tajne koje kriju! Iju! Pa međ’ njima ima i Preljubnika! Ovo se već sigurno ne može desiti vama. Jel da? Možda i ne? Niste sigurni? Ako niste imamo lek za vas! Objekat Teleća vizija vam nudi Bračnog sudiju ili, jednostavno, Menjajte ženu. Za tren oka ,vaši problemi su rešeni. Nemate probleme u braku? E, pa onda vam nudimo Parove. To je raj za vas. Ukoliko se prejedete, ne sekirajte se! Ovde postoji i Akademija debelih. Ima i svoju himnu. Ova ustanova će vam pokazati da to uopšte nije tako strašno. Ima i debljih od vas. Zato bolje zauzmite Leteći start koji dodeljujemo najvernijim mušterijama i krenite put Egipta ili Tunisa. Vi sad već polako uviđate da ovde postoji sve što vam je ikada trebalo. Brige koje ste vukli ceo dan se tope. Nestaju. Posmatrate ljude ispred vas i smejete se njihovim pehovima, radujete se zbog njihovih uspeha, prepoznajte sebe, prepoznajete gore od sebe. Zahvaljujući našem izvanrednom objektu vi, baš vi, možete biti sve. Sve što poželite. Kad god poželite. Dolazite do prosvetljenja, do Trenutka istine vašeg postojanja. Vi shvatate da nije sve tako crno. Nešto je i ružičasto.
I tako se delatnosti našeg objekta sve više šire. Mi postojimo samo zbog vas i vaše sreće. Vaš osmeh nama mnogo znači. Živimo od njega! Na vama je samo da isključite sebe i uključite all inclusive tretman naše Teleće vizije.

BABE AMAZONKE U GSP-U

Ja ne znam da li će dvadesetprvog biti smak sveta, ali i ako bude babe će jedine preživeti! Da, babe! Ako mi ne verujete dovoljno je samo da uđete u gradski prevoz, naravno ako vam one do dopuste.

Dolazim ja jutros na stanicu. Čekam trolu. Sneg veje. Noge mokre. Zima. Kasnim na fax. Sve regularno. Stanica se puni ljudima. Prevoza nema. Do mene nekoliko baba krajnje naivno počinje komunikaciju. Kako su se našle i prepoznale da mi je znati! One kreću da kunu prevoz koga nema, a živahnost im je već na priličnom nivou. Dobro, možda je to zbog prazničnog duha. Nije ok sumnjati u tako stare žene. Stiže napokon taj prevoz taman kad su htele da očerupaju nekog slepog miša pa da bajaju na višem stepenu. Vrata trole se otvaraju. Ja pokušavam da uđem. Horda baba kreće preko mene. Laktaju se i nogataju. One moraju ostvariti svoju misiju! Ući prvi u prevoz! Uguraše me u već prepun prevoz i nastavljaju da me guraju sve dok poslednji primerak njihove bojne linije nije ušao. Tek sad je jasnije. Ono na stanici je njihova strategija. One su programirane da se udružuju čim se nađu na istoj stanici kako bi lakše osvojile prevozno sredstvo. Uspevam ja nekako da uđem u prevoz kad tamo već jedna četa baba plus ova s moje stanice. I tako ja shvatam da sam okružena babama! Ispred mene babe, iza mene babe! Babe na sve strane. Babe u bundama, babe u perjanim jaknama, babe u kaputima...Sajam baba! Odvažno stoje, bez znakova nemoći i starosti, spremne da bez razmišljanja opauče mlađe saputnike koji slučajno naruše njihovo putovanje u dotičnoj troli. Neka devojka komentariše kako se trola nakrivila od težine. Mislim se, kako i ne bi od toliko veštačkih vilica, kukova, i ko zna čega sve ne. Dolazimo do stanice Slavija. Ja bih sirota da izađem. Nije prošao ni sekund kada sam shvatila da sam upravo postala žrtva ove metuzalemske čete koja je takođe htela da izađe. Jer to je, ako niste znali, misija dva! Izaći prvi iz prevoza! Sneg je! Vanredne okolnosti zahtevaju vanredne mere! Odjednom, mene kreće iz prevoza da izgurava horda besnih baba. Ja nalećem na ljude ispred sebe. Pokušavam ovim gospođama amazonkama da objasnim da ne mogu brže da izađem iz prevoza jer ima još ljudi ispred, ali ko sam uopšte ja da se usprotivim stogodišnjoj snazi koja mora iste sekunde kad je zacrtala da kroči na tlo Slavije.

Završila sam predavanje, popila kafu i ušla u prevoz. Bilo je slobodno mesto i sela sam. Na sledećoj stanici ušla je jedna amazonka. Sama, bez svojih saboraca. Moja reakcija na njenu pojavu bila je naprasna zainteresovanost za prekrasni snežni pejzaž koji se video kroz prozor trole.

Eto vam ga na!

Raskoljnikove, vrati se! Sve ti je oprošteno!

SMAK SVETA

Ako bude smak sveta,
ja bih da ti kažem da smo dve najveće budale.
Dve iste zanesene budale,
slepe pored očiju i kukavičke pored srca.

Ako bude smak sveta,
ja bih verovatno i tad ćutala,
a i ti bi jer smo isti.

Ako bude smak sveta ja bih te oterala u tri lepe
jer si dopustio svetu da se smakne,
a obećao si mi da ćeš me uvek čuvati.

Ako stvarno bude smak sveta,
gađaću te grudvom u glavu,
eto tako jer mi se može
i baš mi se nekako gađaš grudvom.

Ako bude smak sveta,
smejaću se jer ćeš biti pored mene,
jer jedini ti znaš da me nasmeješ apsolutno uvek
i onda ću moći da kažem da sam umrla od smeha.

Ako ozbiljno bude smak sveta,
ono baš,
mi ćemo i posle toga biti dve iste zanesene budale,
slepe pored očiju i kukavičke pored srca.

NA DOHVAT SRCA

Tašmajdan pod snegom. Noć. Mogla sam stajati i brojati svaku pahulju koja je padala iz tamnog ponora neba. Apsolutni mir. Kristalni odsjaj novogodišnjih ukrasa, tek iza okna ponekog prozora. Zima na obrazima. Tvoj glas dopire kroz telefonsku slušalicu. Tvoj smeh i moj smeh negde u ovom gradu, isti i u isto vreme. Koračam po snegu sa nedostajanjem za vratom, al opet sam mirna. Smiruje sam osećaj prevelike povezanosti sa tobom nastale pod sličnim ovakvim snegom.  Sada isto pada sneg i sama sam pod njim. Puštam da me zavejava u nedogled. Srećna sam. Slušam i dalje tvoje reči koje dopiru kroz slušalicu. Smešne sprave ti telefoni. Samo ti tako prenesu glas i ponosni su na to. Što ne prenesu cele ljude? Koračam između drveća znajući unapred svaku reč koju izgovaraš. Pre dve godine sam mislila da sam dostigla najveći stepen na kom te mogu imati. Nisam ni želela više. Nisam ni sanjala koliko ćeš mi biti potreban. Pre dve godine imala sam te  tu, pri sebi, na dohvat ruke i usana. Sada te imam na dohvat srca, samo se plašim da pružim ruku. 

MOŽE NAM SE

Lutamo po celom svetu tražeći ono što je vrlo često sve vreme bilo pored nas. Bahatost ili nešto drugo, ne znamo. Imamo dvadeset i kusur pa nam se može. J.be nam se što sanjamo isto, želimo isto, ti si isti ja, ja sam ista ti. Mi imamo godine kada možemo da gazimo preko srca, naših i tuđih. Ne obaziremo se mnogo na izbore koje pravimo jer nam se i to može. Tonu ljudi držimo u rezervi i ako su nam više nepotrebni nego potrebni. Znamo da će doći tren kad zaboli nas sva srča srca pod stopalima, ali mi ćemo se i tad praviti silno veliki. Ti lutaš i ja lutam. Što je najgore, mi se sudaramo u tom lutanju, ali se pravimo da ne primećujemo jedno drugo. Ja sam uvek u štiklama. Zbog tebe, zbog sebe, ko će ga znati. Zato sam se umorila. Samo zato. Nije do srca. Nije! Stala sam u lutanju. Ne čekam te. Samo želim da se izujem.
Možda.

NEDOSTAJANJE

Nedostaješ mi od glave do pete.
Od srca do duše.
Od očiju do usana.
Nedostaješ mi od tišine do smeha.
Od sna do jave.
Od dodira do zagrljaja.
Nedostaješ mi od kukavičluka do hrabrosti.
Od mudrosti do ludosti.
Od sreće do tuge i nazad.
Nedostaješ mi čim okreneš leđa i odeš,
a ja se krišom okrenem još jednom.
I tako stojim.
Nikako da krenem,
Jer prebrzo nedostaješ.

SUPROTNOSTI SE PRIVLAČE VS. NAŠLA KRPA ZAKRPU

Dugo sam bila izraziti pobornik onog čuvenog "suprotnosti se privlače". To mi je iz nepoznatih razloga bilo prezanimljivo i apsolutno prihvatljivo. Korišćenje te parole vam omogućava upoznavanje najrazličitijih primeraka ljudske (i životinjske) vrste. Kao cirkus, na neki način. Sstrast koju takve veze nose često ume da bude jako velika. Ona omogući i neko osnovno razumevanje između te dve jedinke suprotnosti. Uvek je jedna suprotnost u stanju da šokira drugu suprotnost svojom suprotnošću. Kao neki ekstremni sport, egzibicionizam, instalacija na bijenalu u Veneciji i tako ti neki "šokantni" pojmovi. Taj neko je tako drugačiji od vas. Možda je onakav kakvi bi ste vi voleli da budete. Ima milion teorija koje definišu takve (bez)veze. Nažalost (nasreću) dođe momenat kada se zasitite svega toga, kada se osećate usamljeno pored te osobe, ali vam opet đavo ne da mira.Vi se kajete, mučite, uvek jedno pokušava da vrati ono drugo, to se otegne u pm. Sve to da bi na kraju bilo jedno veliko ništa sa uspomenom. Poznata sam kao izrazito tvrdoglava osoba. Kad zapnem za nešto, ne puštam. Poznata sam i kao preromantična osoba koja prevelike nalete svojih emocija ne ume baš najbolje da kontroliše. Poznata sam i kao jako komplikovana osoba. I tako Keti tvrdi svoje. Opeče se jednom na gorepomenute priče. Pa kad se opeče jednom proba i drugi put, u fazonu možda sad ne bude tako. Onda sledi treća sreća. Odmah zatim je četvrti put. Kad sam mogla tri puta da se opečem mogu i četvrti. I tako u nedogled.

Sve dok nisam upala u situaciju sličan se sličnom raduje. Tad shvatiš da kad tad u životu naletiš na svoj odraz u nekome. Jezivo. Čudno. Predivno. Savršeno. Pored te osobe počneš da se osećaš kao celina. To je, jednostavno, deo tebe koji ti je falio. Neviđeno je olakšavajuće prestati da koristiš brdo reči da bi nešto objasnio. Ovakvim osobama sve možeš reći jednim pogledom. Zaboravljaš sve idiotske taktike i ponašaš se kao sa sobom. Sve znaš i sve ti je poznato. Sve je lako i lepršavo. Nema potrebe ni za kakvim suvišnim eksplikacijama jer sve postaje jasno i pre nego što se desi. Ovo može biti i krajnje narcisoidno jer je praktično kao zaljubljivanje u samog sebe. Kako god, to je najbolji osećaj koji možeš da imaš jer postoji taj jedan deo tebe koji te razume i kada si najkonfuznija osoba na svetu. Od tog svog dela ne možeš ništa da sakriješ. Shvatiš da je to ljubav u punom smislu reči bez ikakvih dekoracija koje kamufliraju stvari koje ne valjaju i nerealnih nadogradnji da bi sve izgledalo kao da je savršeno, a nije. Sve je tako kako jeste. Bez dubioza bilo kakve prirode. Mene je susreo taj moj drugi deo. Ili sam ja susrela njega. Ne znam. Nije ni važno. Važno je samo da nisam mogla da verujem da postoji osoba koja je do te mere ista kao ja. Osoba za koju znam da zna svaki moj pogled i da iz njega tumači ono što bih i najboljem prijatelju morala da objašnjavam rečima, mlataranjima rukama, crtanjem i ne znam ni ja čime. I kada nije najidealnije i kada je loše i teško postoji onaj osećaj, negde u dubini srca, koji je potpuno siguran da će sve biti uredu. I da jedno od nas ode na kraj sveta i ostane tamo hiljadu godina ta povezanost će ostati nedirnuta, čista i iskrena kao kada je nastala. Ljubav koja je ljubav u punom i pravom smislu te reči. To ne bih menjala ni za šta na celom ovom svetu. To je ono za čime svi mi zapravo celog života tragamo. Zbog te potrage često bivamo povređeni, razočarani, poniženi, obeshrabreni...Međutim, kada se potraga završi dolazimo do onoga što je instinktivna potreba svakog čoveka; ljubav, osećaj pripadnosti i sigurnost. Iskrena. Prava. Čvrsta. Jasna. Jaka.
Dolazimo do onoga u šta možemo samo da se pravimo da ne verujemo, HAPPY END

SUBOTA

Subota je konfuzna. Mamurna.Uvek je neko budi telefonom. Neuredno dolazi na nedeljni ručak praveći se da joj ne smeta razmazana šminka. Usporeno jede, a onda se naliva sa tonom vode. Ukosnica od prošle noći je bocka u glavu, ali nema snage da je skloni. Opet ima zelene tragove od narukvica. Nije ni čudo kad je spavala sa svih hiljadu narukvica koje poseduje. U njoj se sudaraju euforija i depresija. Ne znam ni kako ni zašto voli da spaja te dve nespojive pojave. Boli je glava. Emocije se kovitlaju, te je boli i srce. Ne bukvalno. Onako metaforički, pesnički. Bolucka je malo i poljuljani ponos koji samo što se vratio u njen život. I pored toga ona je srećna. Čudi se i krsti što je tako. Možda je sve to do pogleda? Možda je do osmeha? Možda je do reči? Možda to ćutanja? Ni sama ne zna, ali što više odmiču sati pomišlja da je blago šizofrena. Teši se time da to stanje često može biti inspirativno. Halucinira mirise. Priviđaju joj se tuđe oči. Mnogi je danas obasipaju rečima i informacijama, mnogi prećutkuju te iste reči i informacije. Ona se smeje. Malo povređena, malo nepobeđena. Odustaje od analiziranja ovog st/ranja. Prepušta se i gasi prekida komunikaciju sa svetom bar do ujutru. Shvata da saveti ne postoje. Počinje da veruje samo u svoj osećaj. Uostalom, zar nije on taj koji je nikada nije izneverio? Subota shvata da je njen život njena i samo njena stvar. Ko se uklopi u nju, uklopio se. Ko se ne uklopi nek izabere neki drugi dan. Subota od sad želi da se kaje samo kad ona to odluči. I šta što se više prepušta srcu nego razumu? Ona smatra da je to najiskrenije. Subota skida šlem sa glave spremna da u potpunosti primi udarac ako se zakuca u zid. Kad već udara da udari konkretno i sasvim. Zahvaljuje se publici koja se okupila da je odvrati od toga. Zabrinuto kukaju i zbore neke mudrosti sklopljene na licu mesta. Ona se smeje. Ravnodušnija nego ikad. Više je čudi ta ravnodušnost nego što se plaši udarca u zid. Možda zato što misli da neće udariti u zid već će isti pobediti.  Možda samo misli? Možda misli da misli, a ustvari zna?
Eh,ta čudna, raščupana, zaljubljena, romantična, slatkokisela subota.
Šifra: šizofrenija?

PETAK

Verujem da sve počinje jednom davno iza sedam brda i sedam gora. Verujem u holivudski happy end. Verujem u živeli su dugo i srećno do kraja života (kad smo kod kraja života verujem u sledeći život). Vile postoje podjednako kao i veštice. Hogvorts je tamo negde samo mi još nisu poslali pismo jer tamo ne znaju za Srbiju. Pepeljuga nije sponzoruša kao što ni Snežana nije žena okružena pogrešnim muškarcima i babom koja ima žal za mladost. Ako izgubim staklenu cipelicu uvek će je neko naći onaj ko treba da je nađe i to sam dokazala. U moru postoje sirene i šta ako ih možda ti koji čitaš ovo nisi video? Možda nisam ni ja tebe videla pa ti ne kažem da ne postojiš. Zazirem od crvenih jabuka i vretena. Poljubac prave ljubavi jeste čarolija. Prinčeva ima (malo su se izmenili vremenom, niko nije savršen). Dizni nema skrivene poruke u svojim filmovima. Deda Mraz postoji! Boli me uvo što sam beskrajno detinjasta i još beskrajnije romantična. Ne želim jednostavno i realno da posmatram život jer mislim da tako propuštamo čar istog. Ako obratiš pažnju, svaki dan ima neku svoju čaroliju. Za slučaj da smatraš da je ovaj tekst previše nebulozan pretvoriću te u žabu.

ČETVRTAK

Četvrtak...Uvek je hteo da bude petak zato i ima takve zazubice na sam pomen petka. Četvrtak jako oseća miris alkohola, ali ga prigušuje popodnevnom kafom. Nestrpljivost, strepnja i neizvesnost su mi svratile na kafu. Servirala sam im sikterušu, ali nikako da odu. Kažu, čekaju tebe. Preterano su napadne i iritantne. Nestrpljivost mi je skočila na stomak i baš joj je udobno tu. Strepnja mi mrsi kosu. To mi apsolutno ne prija. Neizvesnost šeta oko mene. Ne znam zašto bar ne sedne. Kako joj se ne zavrti u glavi? Teraju me da im gledam u šolju. Zabadaju želju. U sve tri želje stoji nedostajanje. Rekla sam da ono ne može da dođe na kafu. Nisam ni stigla da završim rečenicu, a već sam gledala u pravcu tvog prozora proklinjući što se ovim kokoškama ispunila želja iz šolje.

SREDA

Sredom imam dvadesetdve godine. Ponosno sasipam dve litre piva. Naglašavam da to radim ženstveno u crnoj čipkanoj haljini. Dobro, pivo nije toliko ženstveno, ali ja ga volim. Sredom mi je glava visoko gore u oblacima zato što pevaš Ti živiš u oblacima mala. Volim te oblake. Na zemlji je previše dosadno i onaj beton  je, brate, neudoban. Tog dana se smejem jer me ti previše, jezivo previše, znaš. Sredom imam abnormalnu euforiju kojom okrećem sve ringišpile na svetu, palim sve vatromete koji su ikada napravljeni i bahato pravim kišu zvezda padalica, unapred znajući da mi je potrebna samo jedna da poželim želju. Danas je sve crveno i čokoladno. Malo je lelujavo od piva, ali ja volim to lelujavo. Sredom ne stižem da jedem. Jedem jedan topli sendvič dok urlam od smeha. Ugrabila sam sve ljude koje volim da budu pored mene. I mi se volimo tako lelujavo, crveno i čokoladno. Jezik mi je precrven od piva od borovnice. Sreda mu je rekla da bude takav. Danas se ne priznaje ništa osim slatkiša i šljokica. Anarhistički posedujem današnji dan dok pod trepavice,  preteške od ovoliko maskare, (konstatujem da je svakim dvadesetosmim novembrom ima sve više, jadne trepavice) skrivam tvoj pogled koji nikada neću zaboraviti. More, hoću, bre, da se lepo srpski izrazim, (nisam nikada bila ovoliko patriotski nastrojena)  ovako da se osećam cele godine! Odrasla preterano nisam, ne nadaj se. No, nisi ni ti, tako da se ni na tvom, a vala ni na mom mestu, ne bih upuštala u takmičenje zrelosti i poraslosti (moja reč i skroz je prihvatljiva). Sreda ima tijaru. Jeste, ima je. Pa šta ako je kič. Uvek sam verovala u kič sa ukusom. Pogotovo sredom. Sreda je mjuzikl. Dobro, meni je svaki dan mjuzikl samo se muzički žanrovi menjaju. Danas lepršaju pernate lepeze, reflektori se ne gase (osim kad duvam svećice; radi boljeg efekta). Danas je ceo orkestar u pripravnosti i na mojoj play listi. E, danas je i cirkus veseo! Sva nebeska tela se vrte oko mene. Ama, danas je dan koji treba da bude primer za ugled svim ostalim danima. Sreda. U sred srede sam. U centru sveta. I lepo mi je ovde. Nešto, iskreno, i ne vidim razlog da se pomerim iz tog centra. Budimo realni!
Sreda je razmažena, zapažena, predivna, čarobna i zaljubljena.
Sreda uliva nadu.
Sredom si tu i tada me je baš briga šta radi četvrtak bez obzira što će me opaliti čekićem po glavi.
Definitivno sam tvoja pa i meni treba neko vlasništvo i nekako bi to baš trebalo da bude sreda.
Sredom te volim prvi put sa dvadesetdve godine.

UTORAK

Pijem veliku kafu. To rade odrasli ljudi. Jel si primetio? Uvek ujutru šetaju sa velikim šoljama kafe. Šljapkam šlogirano po kući. Nervira me što veliki ljudi moraju da ustaju u određeno doba. Mali mogu da spavaju ceo dan,a ostatak dana da se igraju. Hoćeš da se igramo? Hoću i ja! Al nemoj više da igramo žmurke. Ne znamo pravila. Uvek kad te nađem ti žmuriš umesto da se kriješ i onda me ne vidiš da sam te našla. Druga deca to ne igraju tako. Svejedno. Neću da se igram žmurke. Ne, ni loptu ne volim. Dobro, ti je voliš, ja je ne volim. Neću sama na tobogan. A da zajedno pravimo kulu od peska? Mogla bi da bude najlepši zamak na celoj Zvezdari? Važi! Idem samo da javim Milici kad se nalazimo večeras da dočekamo moj dvadesetdrugi rođendan.Čekaj me! Uvek me čekaj! Ne puštaj nikoga u pesak dok me nema. Jesi li razumeo? Nikoga! To je moj pesak.
Ne volim što veliki rano ustaju i utorkom,a ne samo ponedeljkom.

PONEDELJAK

Sunčani ponedeljak.Sunce je danas jače u nedelju,a možda je to i do mog raspoloženja?Ne,jače je.Sigurna sam da je jače.Ponaša se isto kao ja.Iz daljine izgleda isto kao ono divno letnje sunce,a kad se približiš ćorak.Zato me pusti da ti se ovih dana kezim iz daljine.Imaću holivudski kez,obećavam.Samo se nemoj približiti.Tada će mi nešto upasti u oko kako bih te slagala da ne plačem.Kako bih mogla da okrenem glavu i ne susretnem se sa tvojim pogledom u kome znam da me još uvek ima.
Ponedeljak je dobar dan za početak.Od ponedeljka prestajem da se kajem,prestaješ da mi nedostaješ,prestajem da te sanjam,prestajem da ćutim.Možda to ne bude ovaj ponedeljak.Možda sledeći?Da,sledeći je sasvim ok.Ili onaj tamo?
Ne približavaj se lepo sam ti rekla.Jao!Nešto mi je upalo u oko.Baš sam nepažljiva.Biće da je zato što sam rano ustala.

Svi smo pospani ponedeljkom.

NEDELJA

Nedelja.Previše kafe,premalo hrane,previše nikotina,premalo strpljenja.Hladno sunce anemično bulji kroz prozor.Jurim tvoje ime po talogu na dnu šolje.

Obradujem se kad ga nađem.Nebitno je što već u sledećoj sekundi shvatim koja je to glupost.Džez se smenjuje sa popularnim žalopojkama.Upadam u kliše patetiku.Razmenjujem reči sa sve nebitnijim ljudima kako bih zatrpala sopstvene misli.Branim sebi da sanjam.Gadim se nazovi romantičnih filmova kojima se opsedam.Dosadni su.Ali ću ipak popiti još jednu kafu kako bih odgledala još jedan film.Ispušila još jednu cigaretu,jako posvećeno razmišljala šta ću sutra da obučem. 

Lako je ne konstatovati da nisi samo moj.Vidiš da mi dobro ide.Smejem se,raspoložena sam.Nisam ljuta.Čini ti se. 

Samo ne volim nedelju.

MOGU SAMA!KAKO DA NE.

Dragi prijatelju,

ne znam kako da ti i dalje to budem i kako se to uopste i biva vise.A znam i da ne mogu bez tebe.Bez tvog osmeha,jedne reci kojom me nasmejes,jednog pogleda kojim smo sve rekli.I nije zbog prevelike bliskosti.I nije trip.I nije ni do cega drugog sem do srca.Znam da nije.Znam sad,a trebalo je odavno.Prvi put pada kisa da mene ne opsedaju neka druga secanja.Prvi put si ova kisa ti i nasi koraci po njoj.Koraci koji odlaze svaki na svoju stranu,iste sekunde sprani iz stvarnosti.Pokusavam i ja da odem,ali ne mogu.Lazem.Mogu.Sve se moze.Mogu,ali necu.Trazim sat na kom je vreme za nas.Zelim tren u kom smo mi.I tu si u onom najgorem prostoru zvanom tako blizu,a tako daleko.U tom najgorem kliseu koji nam nije dorastao.Ili mozda jeste?Mozda to ide uz prijatelje kakvi smo mi.Mozda je moja greska nekad.Mozda je tvoja greska sad.Ne umem vise da odgovaram na pitanja.Ne konstatujem upitnike jer su mi potrebni odgovori.Teška sam.Teška više često nego retko.Ne umem da kažem ono što želim.Prepiši to kukavičluku ili čemu god,ali jednostavno je tako.Da,iziskujem više truda.Pravim se nema samo zato jer mi je previše stalo.Jer me je previše strah da te ne izgubim.Poznajem te jer poznajem sebe.Poznajem jer smo isti.Ne skreći pogled kada ja moj spustim.Ne radim to iz nadmoći već iz nemoći.Ti znap sve moje rane jer ti nosiš iste.Ti se plašiš da ti neko ponovo ne sune so na jedva zaceljena mesta.E,pa takva sam i ja.Zašto ti ti uopšte objašnjavam kad ti to već znaš.Ja mogu da se smejem u najsavršenijoj garderobi sa najsavršenijom šminkom i najsavršenijim zidom preko srca i glumim da je sve uredu.Mogu.Mogu do te mere da ti ne znaš da je to laž.Da misliš da je sve iskreno i čisto.Mogu jer ne želim da pomisliš da sam slaba.Ne želim da to misliš.Ja sam ta koja se izborila sa svim.Moja prva reč bila je sama.Držim se toga tvrdoglavo kao što sam se držala za sve živo dok sam učila da hodam izgovarajući tu,sada odvratnu,reč sama.Toliko toga bih želela da ti kažem-Želela bih da vrisnem sve što predugo potiskujem,a opet to ne radim.Bilo bi olakšavajuće.Spaslo bi me svega što me vuče i ne da mi da krenem dalje.Bilo bi.Ali to i dalje ne pobeđuje misao da bi te to oteralo od mene.Poznajem te.Poznajem te skoro koliko i sebe.Možda isto.Možda manje.Ali te poznajem.Poznajem.Više nego ikad.Ikoga.A opet se plašim.Time otvaram tipičnu žensku,ljudsku ranjivost koju želim da sakrijem od tebe jer se trudim da ostanem što idealnija mogu u tvojim očima.Šta ćeš.Sujeta je čudo.Plašim se da ogolim i jedan deo više nego što bi trebalo.Mogla sam da te imam.Mogla sam makar u jednom trenutku.Mogla sam da imam sve što želim iako bi možda jutro uništilo sve.Svest o strahu i realnosti bila je jača od ostvarenja sna koji predugo vrišti iz jastuka.Ja,neumerena i nezasita ja,nisam poklekla tome.Zašto?Ne znam.Koliko smešan i jadan odgovor!Odgovor koji me podseća da sam došla u onu odvratnu zonu zvanu "šta bi bilo kad bi bilo".Fuj!Slabost koja odzvanja o zidove iza kojih stojiš.Govorim sebi da ne verujem u sudbinu.Previše je idealna da bih joj se povinovala,ali opet ta ista kurva je u stanju da me nadmudri.Da te dovede u trenutku kada pišem reči o tebi.Kada u ispisanom sakrivam ono što bi trebalo da bude izgovoreno tebi.Tebi i nikom drugom.Da,znaš moje dečje ljubavi i bolesti.Znam i ja tvoje.Da li smo oboje i dalje tolika deca da ne priznajemo u koje igrališe smo zapravo zapali,nego se tvrdoglavo držimo istog parka u kome smo zajedno,a opet na bezbednoj udaljenosti.Ja ne znam kako više.Smejem se i trudim se da se ne primeti koliko me sve izjeda.Lupam reči jednu za drugom pokušavajućii da bar deo toga izbacim iz sebe,ali ne ide.Ne želim da kvarim svoju sreću jer prvi put mi je tvoja sreća bitnija od moje.Uspeo si da probudiš ovu razmaženu princezu koja je jurcala za imaginarnim bitangama tvrdeći da je prerasla prinčeve i da joj nisu potrebni.Probudio si je i nestao.Ostavio si je da se sama rasanjuje nesposobna da razdvoji javu od sna.A i kako bi?U snu si bio ti i na javi si isto ti?Koja je onda svrha sna i koja je svrha buđenja?Opet se zaplićem u pitanja.Opet se guram među tačke i krive linije,a potreban je samo glas.Glas koji će staviti tačku i presuditi da li si deo sna ili jave.Do tad mogu da verujem sudbini,snu,šoljama,mađijama,drugima,pesmama i čemu god hoću,za šta god da se uhvatim.Mogu,dok ne sretnem tvoj pogled.Najiskreniji pojam koji sam ikada srela.Ono što mi raskirnka svaku laž i dečije pretvaranje da sam sposobna da idem protiv celog sveta.Sama!

Nikad iskrenije

ja

CIRKUS

Dobrodošli u cirkus!Prvi,jedini i zauvek put u vašem gradu jer nigde drugo nismo pokušali da odemo.Lažemo.Jesmo,ali nam se nije dopalo i bili smo sami i prazni.Publike nije bilo.Možda zato što nam je ciljna grupa jedan gledaoc.Nekad dovedemo i drugog,ali tek da dignemo sebi sujetu i pomosilimo da smo bitni i posećeni.Dobrodošli!Ne idite!Verna publika ste nam jako diugo.Toliko nas poznajete da se mi plašimo vas umesto vi nas.To ne valja.Cirkus treba da iznenadi publiku,a ne obratno.Uđite.Zašto stojite na vratima?Vi to idete negde?Nemojte!Čujete li?Muzika sa vergla i dalje svira.Ponosno drvi svoje dok se ne pokvari.Iznova i iznova smišljamo nove tačke da vas fasciniramo.Vi ostajete,ali nalazite i nove zabave.Nama se to ne sviđa.Hej!Jel ste videli novi trik?Umemo da se smejemo kada nam je do suza.Umemo da se pravimo da je sve savršeno kada ništa ne valja.A?Kladim se da vi to ne umete.Da,vadićete se hrabro da je to lako,ali ćete onda odustati i prepustiti nama pobedu.Možda zato što smo vam dragi jer smo uvek tu?Možda zato što ste džentlmen.A možda samo zato što vam je dosadno.Ej!Gledajte!Mi plešemo.Muzika se raspada.Vergl svira po svom.Pravimo se da znamo melodiju,a zapravo je čujemo prvi put.I sve je to zbog vas.Klovnovi iskaču na scenu.Duhoviti su,šarmantni,originalni.Bla,bla,bla.Reklama bez greške.Vi ne verujete.Znali smo da nećete poverovati.Previše ste često ovde i previše nas poznajete.To je loše.Postali ste lokalni.Nešto vas vezuje za nas,a mi smo samo cirkus.Možemo uvek otići.Da,upravu ste.Što nismo otišli ako možemo.Vidite,to je problem.Možda mi vas previše volimo.Vezali smo se.Odani smo vas.Svako veče igramo predstave za vas samo da bi vi bili srećni.To je loše?Zašto?Pa,vi možete da se hvalite da ste jedina osoba koja ima svoj lični cirkus.Ne nudimo vam tigrove koji skaču kroz vatrene obruče.Mađioničar dođe tu i tamo,ali nije zainteresovan.Konji su nam pobegli,ali  niko ne garantuje da se neće vratiti.Vi ipak ostajete.Iako,maltene,nemamo ništa.Imamo onu devojku na žici.Onu crvenokosu što po ceo dan šeta uzduž i popreko.Od kad je stala na žicu ona hoda skoncentrisano čekajući da stigne na drugi kraj žice odmah tu pored vas u gledalištu.Mi mo joj rekli da kraj postoji.Ona nam veruje.Nemojte joj odati tajnu.Može se rastužiti.Skočiti sa žice da završi već jednom tu agoniju.Ona luta nogu pred nogu već godinu dana.Požrtvovano,nema šta.A vi joj se divite.Priznajte!Da vas nema ne bi bilo ni nje.Ona hoda,i hoda.Malo se zatetura,pa nastavi.Lepa je.Uvek je skockana samo za vas.Vi joj povremeno zatapšete i to je drži u životu.Mi joj ne plaćamo.Nemamo odakle.Ali ona i dalje radi.Ide ka vama.Teši se time da vam je sve bliže.Ne smemo da joj kažemo da mi svaki put produžimo žicu po kojoj hoda.Ako to sazna mogla bi da nas napusti.Ne smemo se podlagati tolikom riziku.Ej,pa vi ste joj se osmehnuli!Zato je ona ubrzala hod.Žica se trese više no ikad,ali ona se ne plaši.Ide ka vama.Ostanite tu.Možda i stigne do vas.Sve je to puka zabava.Zabava od koje vi živite,mi zarađujemo,a ona postoji.

DLAN NESANICE

Jel spavaš?

Ja ne mogu.

Tresu me prvi tramvaji,čantraju mi ptice.

Štikle su odložene s nogu.

Svetlucavo još je lice.

Jel spavaš?

Ne mogu da oslušnem zatvaranje trepavica.

Ukus dima,nesanica.

A,daj,reci da li spavaš!

Želim da ti ukradem snove da bih ti poslala jedan svoj.

Oblaci se rosom tove,

a nemirima se odavno ne zna broj.

Dobro,spavaš čim ćutiš i ne vidiš koliko je nebo plavo.

Ko li ga svako jutro boji?

Neko ko mozgu nije rekao zdravo,

za razliku od nas.

Spavaj,kad si već počeo.

Ja ću nesanici gledati u dlan,

kad si je već meni poslao

da mi na jastuku napravi stan.

Jel spavaš?Spavaš?Spavaj...

ONA SE ZALJUBILA

Ona se zaljubila,

on je to shvatio.

Ona se zaljubila,

on igru prihvatio.

Ona se,nesrećnica,zaljubila,

on je poljubio.

Ona se zaljubila,

on je obljubio.

Ona se jos više zaljubila,

on ju je imao celu.

Ona je zavolela,

a on otišao u belom odelu.

KIŠA

U sumrak je lila kiša. 
Hladno i besciljno udarala o beton. 
Disanja su namerno bila sve tiša i tiša. 
Ređala su setu nad štetom. 

Čula sam ti glas, 
a nežnost se negde od kiše skrila. 
Znala sam da tu,pod tim kapljicama i dalje ima nas, 
samo sam nemo produžila. 

Ne znam dal si pogledao. 
Ne volim se okretati za sobom. 
Da li si isto što i ja tad osećao, 
ostalo je pod kišom zajedno s tobom.

BITANGE I PRINCEZE

U čemu je više fora sa epidemijom "Bitanga i princeza" sindroma?!Što je najgore,princeze više nisu samo žene,a bitange nisu samo muškarci.Koji se đavo i to obrnulo?Jasno je ono suprotnosti se privlače i da nije toga bilo bi dosadno,ali neke suprotnosti su previše suprotne da bi se privukle,pa se opet dešavaju.Fina princeza(nebitno da li je žensko ili muško) iz kuće,sa solidnim statusom inteligencije,vaspitanjem i svim onim što danas nešto i nije na ceni (jer gazi sve da ne bi svi gazili tebe) naleti na bitangu (nebitno da li je muško ili žensko) koja nema osnovne manire,obzire,u krajnju ruku osećanja (ne uključujem sve bitange jer neke imaju tek nešto elementarno što se ne pokazuje jer nije cool),mozak može i ne mora da postoji.Ako postoji onda je patološki izdresiran na sve taktike,a ako ne postoji onda je na sceni nenormalna količina praznoglavosti.I njih dvoje se tako (na nesreću) sretnu i onda kreće kompletni haos.Bitanga se udvara princezi,princeza padne na bitangin već oproban šarm,bitanga se povuče iz igre,princeza juri dok ne pocepa sve žive haljine,polomi štikle i izgubi krunu.Princeza stane da se odmori od svega,a bitanga se opet pojavi jer odakle njoj pravo da stane u jurnjavi njega?!Tone praznih reči,nejasnih osećanja i situacija,prolivenih suza,patetika,strasti,ljubavi i "ljubavi" su na ovom prilično mrsnom jelovniku.Jedino je nada prisutna i kad je posno i kad je mrsno.Ona je večna i nepodnošljivo tvrdoglava.Ne zna za razum,zna za osećajnost.Ne zna za realno,al sanja do zla Boga...Obožava konzilijume prijatelja,braća i kumova koji su tu kao srdačna podrška i samo se tada kao ljudi ne dele na bitange i princeze već se ujedinjuju u savetodavce.Onda sledi to njihovo pričanje u prazno tek da bi se ubilo vreme nerviranja.Dotično visočanstvo koje juri dotičnu bitangu čuje samo određene reči koje odgovaraju njegovoj zamisli i od toga sklapaju "savet".Kida se svila i kadifa zajedno sa živcima.I princeze i prinčevi bacaju tako olako sve ne bi li se ikako približili fatalnim bitangama odbijajući da shvate da bi bitange bile pored njih kad bi im se bivalo.Al šta vredi kad bitange imaju gladan ego i moraju ga hraniti.Dok se ego ne zasiti nema hrane za ostale.Bitanga ne da ni delić više svog bića ukoliko u tome ne vidi beneficiju kakve god vrste (mentalne ili fizičke,nebitno je).Uzalud da princeze čine herojske poduhvate,skaču sa kula,prostiru kose kroz prozore,fasciniraju ne znam kakvim delima.Neće se to promeniti.Ljubav je sama po sebi previše neobjašnjiva,u suštini sama po sebi ljubav,da bi se sad nešto tu smirivalo i menjalo.Tako je kako je.Činjenica je da nam je svima zanimljivije da imamo nešto što je nedostžno.Ono što je na dohvat ruke nije zabavno.Ono je stalno tu i već ga znamo u prste i dosadno je.Patološki je dosadno.Svi se već po default sistemu upuštamo u taj sado (bitanga)-mazo (princeza) odnos i kao nalazimo neka svoja pravila preživljavanja i mnogo se,jadni,radujemo kad ta pravila profunkcionišu.Radujemo se bez obzira da li smo bitange ili princeze.Jednostavno,sveopšta hipi radost!I tako princeze prohipišu i trčkaraju kroz polje cveća za bitangama dok bitange ne skrenu ka šumi i zaj..u princezu kad im dosadi razgledanje šumskih lepota.

Treba odati počast pametnim princezama koje ispod ružičastih haljina ipak nose mali oklop bitange pa znaju da odreaguju kad previše postane gusto.Treba pohvaliti i obzirne bitange koje znaju kad je dosta.Treba se opametiti,ali je razum suviše dosadan u dijalogu sa osećanjima.

Mnogo princeze (ili prinčevi) oderu svoje noge od pokušavanja usklađivanja svog koraka sa korakom bitange dok ne shvate da je vreme da se vrate na svoj nivo i prepuste bitange bitangama.To se dešava u zrelijim godinama (zrelost zavisi od pojedinca,a ne mora nikad ni da se pojavi).

I nije ovo neko otvaranje očiju svim princezama i teranje inata svim bitangama.Ovo je samo konstatacija koja je sela na papir.

Poenta je da u ovoj,kao i u svim drugim bajkama,mi tražimo ono čuveno živeli su srećno do kraja života.

NEĆU DA SE VRATIM

Neću da se vratim.

Znam sve šta me čeka.

Neću da se vratim,

bolje da ostanem daleka.

 Neću da se vratim.

Istina se nije promenila.

Neću da se vratim 

jer iluzijom sam te zamenila.

Neću da se vratim 

da opet pogazim sebe.

Neću da se vratim

jer nisam ni odlazila od tebe. 

PISMO KOJE NECU POSLATI

Ne govorim cesto ono sto mislim i zato mi nemoj uvek verovati.Teraj po svom dok god ne budes siguran.Ja volim da glumim snagu i hrabrost,da se zaklanjam iza stitova od oblaka koje oduvam pri prvom osmehu.Ne idi cak i kad nemas ni jedan jedini povod od mene da ostanes.Ostani.Budi ono sto jesi.Budi ono kakvim te vidim.Uteha i sigurnost,jedina na celom ovom glupom svetu.Znam zasto cutis i znam da sam ja za to kriva.Ja i moja glupa pobelga hrabrost koju ne mobgu da uhvatim.Pregovaram sa tom glupacom danima.Molim je da se urazumi i pusti me da uradim ono sto hocu,a ne mogu.Mozak je taodje uplatio turisticki aranzman zajedno sa njom i ne planira da se vrati.A ja te volim.Prvi put volim apsolutno i iskreno,bez ikakvih ocekivanja i beeficija.Volim bez dodira tela i usana.Volim samo zato sto postoji drugi deo mene koji mi fali.Niko od nas nije celina.Svi trzimo ono drugo izgubljeno pola.Ja mislim,ja verujem da sam ga napokon nasla.Da li sam ga prerano nasla?Ne znam.Znam da sam ga nasla i necu da pustim ono sto je moje.Cujes?Ne idi sad.Ne udaljavaj se sad samo zbog jedne moje greske.Ja sam tvoje greske oprastala.Tvoje usne na drugim usnama,tvoje prste na drugim telima,tvoj glas u tudjim kosama.Prelazila sam preko svega.Predji i ti preko ove moje gluposti.Do sad si znao da izadjes na kraj samnom.Budio si me iz pijanstava,spustao na zemlju iz nerealnih snova koji su me povredjivali.Ne ostavljaj me da cekam u ovoj cemernoj jeseni.Da nerealno cekam tvoj glas,tvoj pogled i bilo kakav dasak tebe.Kako te nije sram?Uvek si me cuvao.Rekao si da ti je bitno samo da se ja smejem.E,pa sad se ne smejem.I nije samo iz pukog inata.Iz srca je.Znas,ono sto nas je spojilo.Jesam,bila sam kreten.Oterala sam te od sebe.Da me pitas zasto ne znam.Da me pitas zasto kada si nesto sto mi je potrebno previse dugo i dalje ne znam.Samo shvati da sam pogresila.Zaboravi ponos.Ostavi principe.Samo me zagrli.Ne trazim vise nista.Zagrljaj je ocajnicka potreba coveka za drugim bicem koje ce ubiti samocu i oterati strah.Vrati se.Veruj mi sad.Sad sam iskrena.Sad ne glumim snagu i hrabrost.Sad nisam ona koju ne mozes dotaci,kojoj ne mozes prici.Vrati se.Ja ne znam bez tebe.Volim te.Tebe zaista volim.Najiskrenije,najpredanije,najcistije.Volim.

PRVA PESMA O TEBI

Ostani u trenutku u kom postojimo sad. 
Cuti. 
Ne trebaju mi reci. 
Reci zatrpavaju sustinu. 
Ostani i pusti kisu da prica. 
Izbrisi lica,misli i secanja. 
Probudi me i docrtaj mi stvarnost. 
Ne daj mi da se lecim snovima. 
Ne sklanjaj pogled ni kad ga ja sklonim. 
Ne radim to iz nadmoci vec iz nemoci. 
Ostani. 
Cuti. 
Kisa se dere. 
Lako ju je ucutkati. 
Odgovor je na nasim usnama. 
Onim preko kojih smo prevalili toliko imena osim nasih. 
Onim koje smo nekad davno upoznali, 
onda kada smo trebali samo utehu zavijenu u strast, 
opravdanu alkoholom, 
zaboravljenu jutrom, 
precutanu na pocetku jedne zime, 
ostavljenu na pocetku jednog leta. 
Ostani. 
Da nije vredno ne bi bili pod ovom kisom. 
Ostani. 
Znam da zelis. 
Ostani bar da cujes prvu pesmu o tebi. 
Ostani i posle jer hrabra sam ovako samo kad sam u nesto sigurna. 
Ostani. 
Veruj mi kao i do sad. 
Ostani da nestanemo u poslednjoj kapljici gde ostaje sustina nestajanja. 
Ostani. 
Ovo je prva pesma o tebi.