Jednom
davno, jedne februarske noći, padao je poslednji veliki sneg te zime. Jedan
dečak i jedna devojčica sedeli su u svom pesku sami na celom svetu. Sami usred
tišine. Nije bilo igračaka, ljuljaški i šećernih vuna iza kojih bi se sklonili
kada se kriju želeći da se ne „izblamiraju“ jedno pred drugim. Jedino što su
mogli je da se sakriju u pogledu onog drugog. Bilo je nešto čudno u tom
vazduhu. Dečak to nije primećivao, ali devojčica je znala. Devojčice mnogo više
predosećaju od dečaka. Misle da su zato superiornije, a često taj stav sruši
roj histeričnih suza kada se ti predosećaji ispostave kao tačni. Pitanje je
samo da li ih strefe suze radosnice, ili one druge od kojih se dobijaju bore,
kako mame kažu. Te noći devojčica je znala da ujutru ništa neće biti isto. Nije
osećao ništa od toga, ali je osetio da treba da je grli jače nego ikad i to je
uradio. Osetio je da treba da je drži za ruku. Bio je siguran da će joj od toga
biti bolje, ali joj je, zapravo, bilo samo nešto malo lakše da ignoriše osećaj
da će dečak koliko sutra zaboraviti put do parka i da će ona ostati sama u
njihovom pesku u isprljanoj haljini koju je obukla specijalno za njega. Sneg je
padao, i padao, i činilo se da će se Zemljina kugla pretvoriti u jednog
ogromnog Sneška koji će se otkotrljati u dubine kosmosa. Dečak ju je grlio i
držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i poljubio, i
oterao zimu, i pitao da li ga voli, i nenamerno učinio da se rasplače. Da joj
je samo dovoljno velika pahuljica da se u tom momentu sakrije iza nje. Zavukla
je lice u kosu. Dečaci ne treba da gledaju devojčice dok plaču, pogotovo kad to
rade zbog njih. Nastavio je da je grli. Upijala je njegov miris. Znala je da će
joj biti potreban za sledeću zimu, i onu posle nje, i onu posle nje i ko zna
koliko njih narednih. Sneg je stao. Otpratio ju je kući. Dečaci misle da su
tako bliži odraslima. Ne shvataju ono što je ona shvatala. Postaju odrasli samo
onda kada jedan dan preskoče odlazak u park jer imaju neku obavezu da obave,
problem da reše, koji su im se stvorili, ni sami ne znaju odakle. Kad preskoče
odlazak u park u trenu zaboravljajući da ih tamo možda čeka neka devojčica dok
se oni snalaze sa svetom odraslih u koji uglavnom uđu jer se tako nalaže, a ne
jer tako hoće, za razliku od devojčica. Među devojčicama ima zavidan postotak
onih koje su svojevoljno Barbike zamenile Ajfonima, bojice svedenom šminkom, a
glave zatrpane snovima, bespotrebno pretrpanim tašnama. Opet, postoje one koje
se i po napadalom snegu vraćaju u park u iluzornoj nadi da se bar jedna
pahuljica neće otopiti jer je dovoljna da sačuva sve uspomene na rastanak sa
dečakom i da će kad sunce grane moći oko nje da izgrade peščani zamak u kom će
je čuvati dokle god misle da je to potrebno. Ova devojčica je upravo to i
uradila. Zatim je sela u pesak, prekrstila ruke i na opšte iščuđavanje njene,
što odrasle što neodrasle, okoline sela i želela da se dečak vrati. Postoji ono
što se devojčicama i dečacima uvek govori, samo oni to zaborave na putu od
igrališta do kancelarije, a to je da ako nešto dovoljno iskreno želiš čistim
srcem, to će kad tad da se ostvari. Kao argument je prilagala časnu reč Deda
Mraza, podjednako iskreno kao što je i želela. Čekala je i čekala povremeno
proveravajući da li je pahuljica idalje ispod usnulih zidina peščanog zamka.
Jedne noći otkopala je zamak i pahuljice nije bilo. Pred nju se spustio poznati
dlan na kome se sijalo poznato svetlucavo parčence snega. Svet je opet stao,
ovaj put da sačeka da dečak i devojčica zajedno sednu u njegov ringišpil. Te
noći devojčica je porasla samo malkice, tek onoliko da može prva da poljubi
dečaka koji se vratio.
