BALKAN

Mi, Balkanci,
kad volimo, volimo mnogo,
kad mrzimo... isto tako i još više.
Mi volimo toliko da puca,
a i kad ne volimo puca isto tako.
Volimo da verujemo da smo najstariji narod ikada.
Naše žene su i dame i kurve.
Naši muškarci su i džentlmeni i kompletni idioti.
Naš inat nema granicu.
Zašto?
Pa, takvi smo! Šta me pitaš gluposti?
Mi Balkanci kada lumpujemo lumpujemo toliko da se završi fatalno...u kom god smislu,ali mora fatalno.
Mi se ljubimo iz ljubavi,
ljubimo se i iz mržnje.
Mi volimo porodicu i to dokazujemo svadjanjem sa istom na, naravno, porodičnim okupljanjima i kolektivnom ždranjima.
Mi vapimo za ravnicom dok hvalimo planinu...
I obratno.
Mi uz vino tražimo vodu...
I obratno.
Pijemo kad nismo žedni,
jedemo kad nismo gladni.
I obratno.
Mi ljubimo uvek.
Mi grlimo uvek.
I to tri puta...najmanje.
Mi paujemo i kad volimo i kad mrzimo.
To je jednostavno tako.
Glasni smo kad su svi tihi...i obratno.
Mi smo svoji,pametni i glupi, vazda nezadovoljni,nesigurni i nabedjeni, a u svemu tome
hedonisti.
Nadji ti taj sklop ljudi na svetu,
pa zovi psihijatra ili samo uživaj što si našao ovakvo nešto.

DELIRIJUM

Prvi put sam osetila tvoje usne po celom telu.

Prvi put znam da opišem teksturu tvoje kože jer mi se urezala u jagodice prstiju kao opomena.

Prvi put čuvam tvoj miris na sebi ne želeći da ga išta ikada spere, a nekada je služio samo da spere druge.

Prvi put ti pamtim glas i topao dah na svakom deliću mog uveta.

Prvi put ti vidim pogled dok ležiš na meni i izgledaš kao da me nikada nećeš ostaviti.

Ne mogu da prestanem da zurim u tvoje oči.

Lažem! Mogu, ali ne želim.

Predajem ti se bez kajanja, razmišljanja, kalkulisanja.

Predajem se bez morala.

Prvi put sam apsolutno tvoja.

Prvi put naš hotični mozaik ne kvare delovi drugih ljudi.

Osećam tvoj ukus u ustima,

Presuvim od ljubljenja svakog milimetra tvojih ledja.

Osećam težinu tvog tela na sebi ne kao teret, već kao snagu.

Prvi put me puštaš da te mazim i grlim.

Prvi put u medjuprostoru noći i jutra istinski pripadamo jedno drugom.

Prvi put pričam sa tobom dok ti se predajem.

Govorim ti sve reči prećutane godinama glumljenja da nismo jedno drugom bitni.

Sediš na krevetu.

Grlim te nogama oko struka i želim da taj momenat zauvek traje,

A ti se boriš da li da odeš ili ostaneš.

Dao si mi svu slobodu ovog sveta,

A ja istu samo želim da bacim na pod po kome nam se stopala sapliću u neartikulisanom grljenju.

Prvi put zaista želim da te zadržim,

A prvi put moram da te pustim.

Čujem da sam ti navika i ne znam da li si i ti meni samo to.

Ne mogu da slušam ni tebe ni sebe.

Želim samo da čujem tvoj i moj dah koji se prepliću kroz usne duplje.

Prvi put shvatam šta je sve moglo biti dok me grliš u jednom velikom ništa.

Puštaš me da histerično palim cigare jednu za drugom i ljubiš me i tad.

Puštaš ovo derište da se iživi.

Iznova i iznova se vraćamo u krevet kao da je ta hrpa perja beg od stvarnosti koja mora doći.

Prvi put shvatam da mogu da te izgubim.

Prvi put koji ne želim da je poslednji.

NEIZGOVORENE REČI

Gde odlaze sve one reči koje ne (smemo) (da) izgovorimo?
Gde i kada odlaze te drhtave rečenice, neposlata pisma, neodgovorena pitanja, nepitani odgovori?
Gde odlaze dok se sapliću o sumanuti,ćudljivi kukavičluk jutra i irracionalnu hrabrost noći,
dok se sudaraju sa strahom, koketiraju sa ponosom?
Gde nestaju opijajući se iluzijama,
hraneći se (ne)opravdanim očekivanjima samo da ne bi prešle preko usana?
Gde odlazi ta cela hrpa slogova što izjeda, nervira, razara, koleba, boli, ispituje, preispituje dok traži (svoju) potvrdu?
Zašto te neizgovorene aveti ne nestaju?
Umeju li da nestanu?
Je l' nestaju samo kad se pretvore u glas kog se nekada toliko plaše?
Sva ta slova vrte se kao uragan,
neka samoproklamovano bitna,
neka nesvesna svoje bitnoće.
Sudaraju se sa znakovima pored puta i prate ih,
a do cilja ne stižu.
Hoće li ikada stići i šta ih na tamo čeka?
Da li je lutanje ka nepoznatom toliko lakše od (bez)bolnog stizanja na cilj?

Najteža prostoproširena rečenica ikada

Volim te

i

užasno mi nedostaješ.

JESEN

Jesen je kada štikle, kupljene protiv depresije, u tišini odzvanjaju tvojom ulicom. Kada previše netaknute šminke ostaje na mom jastuku, za koji se pitam kako me više trpi. Kada mrzim što ne čuvas tragove mog karmina. Kada vazduh miriše na tvoj dlan. Jesen je za kajanje što sam zagrlila tvoje oči. Što sam odgrlila svaki razum. Jesen je za kukanje što sam obgrlila tvoj glas. To je onda kada mrzim što tišinu ne para naš bezrazložni smeh. Jesen je za proklinjanje svih pahuljica, što će doći na zimu, koje ti obrazom neću kupiti s ramena. Za mržnju prema ovim rukama koje nisu u tvom džepu, već u prazno hvataju ostatke sećanja. Ona je za taksi u kom jurim pored tvog prozora da ne bih peške zastala,a želim da isti stane, crkne, nestane, kako bih te prizvala. Jesen je za tupavo opalo lišće koje ću u besu gaziti kao nezadovoljno dete, za šalove u koje ću beskrajno gunđati, za naše pesme koje će se tući sa košavom. Jesen je za previše hladna piva, premalo tople reči i patetičnu melanholiju zbog nečeg što je jedne jeseni nastalo. Jesen je zbog te jedne posebne jeseni sebično i uzalud naša. Jesen je, zato, glupa, depresivna i nepodnošljiva pojava

DOPUSTI MI

Ako te ikada udavi dosada, prođi našom ulicom da vidiš kako gazim prve trešnje i gledam u njihove mrlje ko u slike soca kafe. Gledaj kako tražim svaki znak da ćes se vratiti. Izgovori mi ime da odzvanja u noći, onako kako samo ti umes, čisto da mi opet stvoriš onu prividnu pripadnost tebi. Ako te ikada umori dosada, pošalji mi kišu, jer mokar prolećni vazduh miriše na tebe dok besciljno koračam našim putevima. Poljubi bar jednu kapljicu da iole pomislim da ljubiš mene. Ako ti ikada dosada kaže da si sam, kreni gde god jer znam da mi je suđeno da te sretnem kad god. Ako ikada shvatiš kuda ideš, javi mi, da ti ne budem mapa snalaženja u beznađu,već da pobegnem koliko god me ponos nosi, samo da bi jednom bio ti onaj koji čeka da se ja pojavim. Da ukradem tvoje iznenada, budem tvoj grom iz vedra neba, budem jednom jača, da skupim snagu da mogu i narednih proleća tražiti tvoje ime u mrljama usnulih trešanja.

MARŠ!

J.b.m ti svest koja je nesvest.
J.b.m da realnost objašnjava podsvest.
J.b.m ti lažni optimizam
i da se ne kaže stižem, već stizam!

J.b.m ti lažni patriotizam
i što stav svoj ne smem da priznam.
J.b.m ti moral koji se nudi,
jer ne je.e lep, već koji se trudi!

Pljujem na nameštene poze!
Pljujem zbog akutne neuroze!
Pljujem jer više ne znam gde bi
svi oni što ne znaju pomoći ni sebi!
Pljujem na raspad porodica!
Na sva konturisana lica!
Pljujem na čast i vaspitanje.
Ovde je uvek više bilo manje!