MARŠ!

J.b.m ti svest koja je nesvest.
J.b.m da realnost objašnjava podsvest.
J.b.m ti lažni optimizam
i da se ne kaže stižem, već stizam!

J.b.m ti lažni patriotizam
i što stav svoj ne smem da priznam.
J.b.m ti moral koji se nudi,
jer ne je.e lep, već koji se trudi!

Pljujem na nameštene poze!
Pljujem zbog akutne neuroze!
Pljujem jer više ne znam gde bi
svi oni što ne znaju pomoći ni sebi!
Pljujem na raspad porodica!
Na sva konturisana lica!
Pljujem na čast i vaspitanje.
Ovde je uvek više bilo manje!

LAMENT NAD PRINCEZOM

Jednom se jedna princeza zaj.b.la.
Jednom se jedna princeza zaj.b.la. jer je jednom, sasvim slučajno iz sopstvene dosade, kao što to princeze rade, upoznala jednog princa.
Jednom se jedna princeza zaj.b.la. jer je upoznala princa bez krune, trona i dvorca,
bez porekla, dragulja, dinastije, nasledstva, pa cak i bez belog konja, cak bez ikakvog konja, ni magarca,
cak i bez klasične prinčevske opreme koja uključuje manire, obzir, osećanja.
Nije imao čak ni klasičnu prinčevsku patetiku.
Ma, nije znao ni da peva kao što prinčevi pevaju.
Nije imao ništa.
Jednom se jedna princeza zaj.b.la. jer je zaboravila da ne voli kada je drugi rasplaču (makar čisto jer to stvara bore), da ne voli demokratiju, tuđu autorkatiju, tuđu narcisoidnost, tuđe ignorisanje, tuđu slabost, tuđa pravila, tuđe nepremostive razlike, tuđe društvenoprihvatljive stavove, tuđu razmaženost... Da ne dužimo, zaboravila je da ne voli ništa tuđe jer tuđe mane su baš teške mane, a sopstvene su... Pa, deo šarma. Jbg, tako se princeze vaspitavaju. Nije ona kriva. Uostalom, toleriše ona mane, al kad ih je previše, nekako joj pleonazam nesavršenosti ne ide od ruke.
Jednom se ta princeza grdno zaj.b.la. jer se poklonila princu bez krune, trona i dvorca, bez manira, obzira i osećanja.
Jednom se ta gorepomenuta princeza grdno zaj.b.la. jer nije primetila koliko je dugo prljala haljinu klečeći pri klanjanju dotičnom princu.
Jednom je jedna princeza oslepela jer je samo mogla da vidi grimizne oči princa.
Jednom je jedna princeza ogluvela jer je samo čula glas princa.
Jednom je jedna princeza onemela jer je čekala reči princa.
Jednom je jedna princeza prestala da oseća jer je pod prstima samo znala da oseća kožu princa.
Jednom je jedna princeza zaboravila sebe, otpustila sluge i ostala sama.
Nijednom ta princeza nije primetila da se previše zaj.b.la. kad je krunu,klanjajući se, zdrobila da princ nikada nije ni primetio da ju je imala.
Jednom se dotična princeza pregrdno, previše, premnogo, preko svake mere, prepuno i najviše zaj.b.la.
jer se zaljubila.

BAJKA O DEČAKU I DEVOJČICI

Jednom davno, jedne februarske noći, padao je poslednji veliki sneg te zime. Jedan dečak i jedna devojčica sedeli su u svom pesku sami na celom svetu. Sami usred tišine. Nije bilo igračaka, ljuljaški i šećernih vuna iza kojih bi se sklonili kada se kriju želeći da se ne „izblamiraju“ jedno pred drugim. Jedino što su mogli je da se sakriju u pogledu onog drugog. Bilo je nešto čudno u tom vazduhu. Dečak to nije primećivao, ali devojčica je znala. Devojčice mnogo više predosećaju od dečaka. Misle da su zato superiornije, a često taj stav sruši roj histeričnih suza kada se ti predosećaji ispostave kao tačni. Pitanje je samo da li ih strefe suze radosnice, ili one druge od kojih se dobijaju bore, kako mame kažu. Te noći devojčica je znala da ujutru ništa neće biti isto. Nije osećao ništa od toga, ali je osetio da treba da je grli jače nego ikad i to je uradio. Osetio je da treba da je drži za ruku. Bio je siguran da će joj od toga biti bolje, ali joj je, zapravo, bilo samo nešto malo lakše da ignoriše osećaj da će dečak koliko sutra zaboraviti put do parka i da će ona ostati sama u njihovom pesku u isprljanoj haljini koju je obukla specijalno za njega. Sneg je padao, i padao, i činilo se da će se Zemljina kugla pretvoriti u jednog ogromnog Sneška koji će se otkotrljati u dubine kosmosa. Dečak ju je grlio i držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i poljubio, i oterao zimu, i pitao da li ga voli, i nenamerno učinio da se rasplače. Da joj je samo dovoljno velika pahuljica da se u tom momentu sakrije iza nje. Zavukla je lice u kosu. Dečaci ne treba da gledaju devojčice dok plaču, pogotovo kad to rade zbog njih. Nastavio je da je grli. Upijala je njegov miris. Znala je da će joj biti potreban za sledeću zimu, i onu posle nje, i onu posle nje i ko zna koliko njih narednih. Sneg je stao. Otpratio ju je kući. Dečaci misle da su tako bliži odraslima. Ne shvataju ono što je ona shvatala. Postaju odrasli samo onda kada jedan dan preskoče odlazak u park jer imaju neku obavezu da obave, problem da reše, koji su im se stvorili, ni sami ne znaju odakle. Kad preskoče odlazak u park u trenu zaboravljajući da ih tamo možda čeka neka devojčica dok se oni snalaze sa svetom odraslih u koji uglavnom uđu jer se tako nalaže, a ne jer tako hoće, za razliku od devojčica. Među devojčicama ima zavidan postotak onih koje su svojevoljno Barbike zamenile Ajfonima, bojice svedenom šminkom, a glave zatrpane snovima, bespotrebno pretrpanim tašnama. Opet, postoje one koje se i po napadalom snegu vraćaju u park u iluzornoj nadi da se bar jedna pahuljica neće otopiti jer je dovoljna da sačuva sve uspomene na rastanak sa dečakom i da će kad sunce grane moći oko nje da izgrade peščani zamak u kom će je čuvati dokle god misle da je to potrebno. Ova devojčica je upravo to i uradila. Zatim je sela u pesak, prekrstila ruke i na opšte iščuđavanje njene, što odrasle što neodrasle, okoline sela i želela da se dečak vrati. Postoji ono što se devojčicama i dečacima uvek govori, samo oni to zaborave na putu od igrališta do kancelarije, a to je da ako nešto dovoljno iskreno želiš čistim srcem, to će kad tad da se ostvari. Kao argument je prilagala časnu reč Deda Mraza, podjednako iskreno kao što je i želela. Čekala je i čekala povremeno proveravajući da li je pahuljica idalje ispod usnulih zidina peščanog zamka. Jedne noći otkopala je zamak i pahuljice nije bilo. Pred nju se spustio poznati dlan na kome se sijalo poznato svetlucavo parčence snega. Svet je opet stao, ovaj put da sačeka da dečak i devojčica zajedno sednu u njegov ringišpil. Te noći devojčica je porasla samo malkice, tek onoliko da može prva da poljubi dečaka koji se vratio.

DAN POZORIŠTA

Besna sam.
Besna na sve nas umetnike i "umetnike". Šta mi, zapravo, dajemo i šta dobijamo?! Za šta se borimo u ovom somnobulnom ringu popularnosti gde je samo bitno preživeti, a kvalitet je suvišna pojava?! Sedimo čisti i svoji dok nas drugi pluju,kritikuju i daju sebi za pravo da njihove reči budu definicija našeg kvaliteta i postojanja. Zašto nam prija da sedimo na raskršću kritika i pohvala?! Zašto nam je priroda toliko pravedna i prokleta da prihvata sve i da u startu zna s čim treba da se bori i šta da ispravlja. Zašto?! Zbog one životinje koju svi osećamo tamo gde se drugim ljudima nalazi duša, pa ako je ne nahranimo biće nam gore?! I sve to vreme mi smo svrstani u sebične i samožive, a zapravo se borimo za druge i zbog drugih dok stojimo u najsavršenijoj glumi pred kritikom. Mi znamo šta su laž i istina i znamo kako, kome i kad da je percipiramo dok svio ostali time barataju tek onako da se nešto dešava. I ne tražimo hvala. Nikada. Za šta se borimo?! Za opstanak umetnosti koja je čistija od sveta u kome raste i postoji iako smo svesni kakvom svetu je plasiramo?!
Žao mi je svih nas koji smo tu gde jesmo, a prezirem sažaljevanje generalno. Žao mi je otupelosti za osnovnu kulturu i vaspitanje. Ne popujem. Mrzim to.Ali više od toga mrzim nesvesnost pred sobom samim, nemogućnost za napredovanjem i inferiornost. Mrzim jer i mi umetnici, koji smo emotivni i kao takvi nesavršeni po mišljenju većine, guramo i borimo se. Ne smatram nas superiornijima, samo mislim da smo iole u ovom sr.nju od sveta skupili hrabrost da preživljavamo.
Ljuta sam u ime svih naših ideala. Ljuta sam kad postajemo čudna socijalna grupa koja služi samo za puku zabavu i smeh bez ikakve dubine i poente. Ljuta sam dok otvaram oči onima koji ih zatvaraju jer je lakše i lepše spavati. Ljuta sam dok se zatvaraju usta koja treba da kažu mišljenje i bore se za sebe.Ljuta sam dok se nasilno prave gluvi jer će u suprotnom nastradati. Ljuta sam na gušenje čula i osećaja dok ih mi ispoljavamo.
Prebesna sam što uvek završimo kao "oni ekstremni", "oni čudni", "oni nerazumni", "oni jer su budale", i ostalo.
Ljuta sam jer se delimo na one koji shvataju da ovaj svet ipak može nešto i one koji se prepuštaju inerciji, depresiji,jednodimenzialnom gledanju na stvari.
Alo, život je jedan! Veruj u čuda, ljubav, sreću, čudesa, prijatelje, bezgranične emocije, magije, trikove, neizvesnost, katarzu, aplauz od koga ćeš ogluveti, zaslepljujuće reflektore, perje, šljokice, lepe momke i devojke, koreografiju, blistavi kostim, skupu scenografiju, preteranu muziku... u sve što jedno dobro pozorište može da ti priušti.
Zato želim svima srećan Dan pozorišta jer život je jedna velika predstava, bili od onih koji žive u pozorištu ili od onih koji dotični pojam traže po rečniku.Napisala ona kojoj daske MNOGO život znače

BOŽIĆNO ČUDO

Gomila upaljenih lampica (iste ko klonirane po svim kućama) za ljude koji spavaju i baš ih briga što iste gore, sve dok ne dođe račun za struju. Gomila kičastih ukrasa koji prekovremeno obavljaju svoju dužnost. I svi mi koji buljimo u njih čekajući da nam stvore to božićno čudo, da život reše niskobudžetni cirkon i vrljavo nalepljena šljokica.
Divimo se toj lepoti i gunđamo nad nedostatkom alkohola koji je volšebno hroničan kroz ceo histerično hedonistički januar.
I, da, eto mene u toj celoj gomili. Verujem u Deda Mraza, flertujem s njim pripita da obezbedim ono trezno ugovoreno, obećavam mu kule i gradove i sve ostalo što žene, jelte, rade kad ugovaraju dogovore koje su odavno zacrtale i koji u principu nemaju opciju propadanja jer one su to tako zamislile i nema sile koja će ih sprečiti. I eto čekam to božićno čudo. I, da, čaša jeste prazna. I sarma se odavno pojela. Zaista je to jelo koga ima pregršt, a najbrže nestane. Kao da samo sebe jede.
Al, nekako patetično sročeno izvinjavam se, svi ljudi koje volim su tu. Nisu sami sebe ni pojeli ni popili. Tada, i bez ovog očekivanog čuda, znam da ćemo, kako god okreneš, biti srećni i ove godine. Bićemo srećni, sa sve onim iskreno dečjim kezom, čak i kada budemo, po ko zna koji put, skrpljavali ovaj stoti put srozan dinar za pivo i pljuge srećni jer smo zajedno.
Jer sreća nije u malim, već u pravim stvarima, da ne kažem ljudima.