MIRIS MORA

On, o kome nikada nisam pisala, došao je krajem leta, bezobrazno zadržavajući leto jer mu se moglo. Taj osećajni egoista je u sred zime donosio miris mora i ukus soli. Tek sada se sećam da u očima zapravo nije nosio ništa. Ne znam kako to ranije nisam primetila. Povremeno se u njima naziralo nešto što bi mi dotaklo srce, ali samo onda kada je to njemu bilo potrebno. Ja sam te trenutke pretvarala u one koji su meni potrebni. Bio je lek da se vratim u tinejdžerku kada sam naglo htela da postanem zrela žena, a nije bilo vreme da to postanem. Sve je činio tako jednostavnim i navukao me na osećaj fjake više nego što bih se navukla na bilo koji porok. Naučio me je da dobijam ono što hoću jer je i on bio takav. Želim da verujem da su to momenti kada je zbog moje detinje zanesenosti zaboravljao da bude egoista. Pod nogama je imao pola sveta i još toliko ga je čekalo da pređe. Sanjao je velike snove koji su se rojili jedni preko drugih. Uglavnom ga je bilo baš briga za te snove. Znao da će uvek doći novi i ostvariće ih ako njemu to bude odgovaralo u tom trenutku. Njega, sa mirisom bure na koži, su svi voleli. Ja ne znam da li sam. Mislim da nisam. Ali sam svakako bila previše zaljubljena, što mi je i trebalo. Momenat mog egoizma. Bila sam zaljubljena do ušiju i tada sam, kad se popnem na prste da ga poljubim, mogla da dotaknem nebo i osetim sunce koje me nikada nije opeklo sve do dana kada smo se rastali. Napravilo mi je sitan beleg. Sitan kao mrav, ne želeći da me povredi već samo da ostavi znak svog uspeha da me je vezao za sebe. Egoistično. Stoji tako tu negde na ovom kuckavom stvorenju od srca da seća kako smo se smejali od jutra do mraka sve do novog svitanja kada bi zaspali umorni od zaboravljanja na sutra. Njemu sutra nikada nije postojalo. Zato i nisam znala kada je sutra, koje je zapravo došlo, iako ga nismo konstatovali, odvelo njega da nastavi svoje osvajanje sveta, a ostavilo miris mora, dogorelih cigara, prevelike količine alokohola, starog roka i zvuk njegovog glasa kada izgovori nadimak kojim me je samo on zvao.

PTICA

Poljubi jednu pticu u svitanje.
Njen cvrkut prva će čuti osoba koja te voli.
Osoba kojoj očajnički nedostaješ.
Znaće da misliš na nju.
Poljubi jednu pticu u svitanje,
slomi joj krila i iščupaj glas,
tako ćeš sačuvati i sebe i mene.

PISMO JEDNOM DERIŠTU, MUŠKOM DERIŠTU

Ti, derište, koje je pre vremena odlučilo da odraste!
Čuješ li me?
Stariji su ti zapušili uši svojim mudrostima. Izvukli su iz njih mehure sapunice i pustili te u veliki svet. Naučili su te da salvetom, umesto nevešto rukom, brišeš mrvice preranog doručka. Pokazali su ti da ti odavno noge ne vise sa stolice kada sediš. Izvukli su te iz prastarih patika koje su proživele više nego svi oni zajedno.
Kako nisi primetio kada su ti ukrali iskre iz očiju?!
Preveliki su za tebe, balavče razmaženi što juriš za njima kao lud.
Rekli su ti da je vreme da ostaviš igranje po našoj ulici i pođeš za njima negde, ni sam ne znaš gde.
Negde daleko gde se dani ne završavaju zorom, već istom počinju,
tamo gde je nepristojno urlati Diznijeve pesme pod tuđim prozorima.
Vuku te, derište, a ti se fasciniraš njihovim idolima kao nekad kada u džepu nađeš dvadeset kinti viška i pridodaš nam za najjeftinije cigare koje možemo da pušimo.
Dragi dečače, ukrali su ti snove i zamenili ih javom, nesvesni da ćeš je ubrzo pretvoriti u san samo da bi je lakše shvatio.
Urlaju ti da je tvoj život u tvojim rukama sa kojima moraš otresti pesak i kojima ne smeš čačkati nos kad misliš da te niko ne gleda.
Da li si ti to od samog početka želeo?
To te niko ne pita.
Ne znaju da ti čitaju misli kao ja jer su previše odrasli.
Derle, vuku te za uši oblačeći ti odelo, svoju uniformu, znak da im pripadaš.
Objašnjavaju ti koga to vidiš u ogledalu kad se takav pogledaš.
Ne, ne možeš mojim karminom docrtati u odrazu ono što želiš.
Uzela sam ga od mame i koristim ga da budem velika samo kada to želim,
a to je sve ređe.
Dečače, srećno na putu za odraslost!
Ja te čekam u našem pesku i dalje jer se nadam da ćeš se kad tad vratiti, makar na kratko. Kao bežanje sa časa.
Ostavi na licu bar svoj iskreni osmeh kako bih umela da te prepoznam jer u poslednje vreme slabo razaznajem stvari.
Hladno je bez tebe u parku i plaši me ova prazna klupa.
Gde su nestale mrvice naše užine pod njom?
Ej, balavi, izdao si nas!
Izdao si zavet pod snegom sklopljen,
a rekao si da ćemo porasti zajedno ako ikada to uopšte budemo i hteli.
Odjednom si shvatio da znak za pešački prelaz služi da tuda pređeš, a ne da njime ukrasiš moju sobu.
Hajde, idi sad!
Nemoj da staješ zato što sam ja složila ovu facu.
Ne obaziri se. Veliki ljudi to rade. Ne primećuju takve nijanse na drugima.
Idi!
Samo sakrij u potpunosti izraz lica deteta koje se sprema da napravi psinu.
Sakrij,
da se veliki ne ljute,
ti odrasli dečače sa rukama punim uspomena.

ISTINITA PRIČA O JEDNOJ DEVOJČICI (AUTOBIOGRAFIJA)

Ova devojčica neće odrasti i to što je naučila da hoda u štiklama je samo tipična ženska manipulacija kojoj su sve devojčice sklone od malih nogu. Ova devojčica nikada neće prestati pospana da trlja oko zaboravljajući da je na njemu kilo maskare. Ova devojčica voli da je tata godinama budi sa istom rečenicom nakon koje joj pokloni još pet minuta sna, iako nekad za minut uđe slažući da su traženi minuti prošli. Ona voli da sedi na hrpi garderobe i kuka kako nema šta da obuče kad ide u park sa svojim omiljenim dečakom. Ona je blesava i balava. Veruje u magiju, ne otkirva mađioničarske trikove i sujeverna je iako je nazivaju vešticom. Pa šta ako vidi šta ima u toj šolji i pogađa neke tamo sudbine?! Ona se jako ljuti kada joj neko isprlja njene ružičaste naočare, a veliki ljudi su tako nemarni i to često rade. Povremeno, kada glumi odraslost, voli da zapali cigaru i sluša džez. Njoj tako izgledaju pravi veliki ljudi koji ne prljaju tuđe naočare. Ova lujka ne voli kada joj nepozvani ljudi okupiraju pesak. Ona je tu zakopala svoje snove i tijaru koju je jednom nosila. I kako sad neko da vršlja tu! U pesku je napravila i peščani zamak u koji je uselila svoje srce. Ako bi ga neko srušio ona ga ne bi tužila mami. Ne! To ne rade devojčice kao što je ona. Ona bi tog nekog izvukla za uši, nabila mu koficu na glavu, pa nek se nauči pameti. Ova klinka piše stihove po nebu u svitanje jer ne voli da spava. To je gubljenje vremena čak i onda kada primeti da joj balon od žvake golica podočnjake. Ona za svoj rođedan voli sve svećice da ima na vidiku. One voštane brojke su tako glupe i ružne i ona pritom mrzi matematiku. I šta iko ima protiv njene tvrdnje da svi žive srećno i zadovoljno do kraja života? Pitaj je ako ti nešto nije jasno. Ona će ti reći da je sve počelo jednom davno i kako onda drugačije može da se završi. Istetovirala bi ona to "jednom davno" da se ne plaši igle. Uostalom, i ta reč kraj, to nije svaki put kad misliš da jeste. Kraj je samo onda kada čuješ aplauz i uz to obavezno ide i numera za veliko finale. Život jeste mjuzikl!

Da, ova klinka je nezrela, rećićeš. To ti izgleda tako samo ako i tebe ne mami ljuljaška da se na nju zaletiš i posmatraš svet naopačke. Ljudi su mnogo smešni iz tog ugla. A tek kad žure naopačke, a uvek negde žure! Nisu ni svesni da ovom derletu jedino takvi naopaki dobijaju pravi smisao. Ovoj balavici se baš sviđa što se uvek ubrlja kad jede čokoladu. Damski će je obrisati kad pojede. Nema potrebe da je opominješ. Ako je opomeneš, ona će tebi u inat zariti lice po sred tog proizvoda ljubičaste krave kako bi namerno bila musava. Ona voli svoj inat iako zbog njega često padne sa tobogana. Na deci sve brzo zarasta i šta ima veze ako padne. Ova devojčica voli Beograd punim srcem. Veruje da je bila Venecijanka u prošlom životu i ne veruje da je smrt konačan kraj. Već ranije ti je rekla šta misli o kraju. Ponosna je što je levoruka, ali svoje uši nikako ne voli. Tvrdi da bi njima mogla da reklamira JAT. Žao joj je što više nema Jugoslavije jer joj se čini da su se tada nekako svi više voleli i na tim starim slikama svi se keze, svi imaju mnogo bujnije kose i imaju pasoše izudarane pečatima celog sveta. Ona može do prekosutra da čupa latice cveća igrajući se voli me ne voli me. Nemoj nikome da kažeš, ali najveći porok joj je crna kafa. Nada se da joj neće izrasti rep od iste, a i da se to desi rećiće ti da je eto baš tako htela i da joj lepo stoji.

Ovu klinku pitaj šta hoćeš. Rećiće ti sve. Rećiće ti da voli da zuri u zvezde tražeći malog princa, da lupka petom o petu čisto da proveri da li je proradio prevoz za Oz, da će jednog dana sigurno naći čarobnu lampu. Kazaće ti da voli da joj sunce umiva lice sve dok ne izvuče ono oskudno pegica na njenom nosu nasleđenom od babe Crnogorke. Rećiće ti da Deda Mraz sigurno postoji i da ti je svet ružan ako ne veruješ u njega. Uostalom, ako ne veruješ, i ti si ružan. Pitaj je da ti od najbesmislenijih reči napravi pesmicu. Citiraj joj obavezno Lajanje na zvezde. To je za nju najveći stadijum do koga planira da odraste. Rećiće ti i da devojčice smeju da piju pivo jer se tada igraju velikih ljudi. Ne diraj joj kez kad ga raširi preko face u momentima tuge, ne diraj je ako leži na sred scene i ne diraj je kad ide glavom kroz zid. Ne diraj je u reči koje sama izmisli. Ako ih ne razumeš pravi se da su ti jasne. Ako je pitaš zašto je nervozna kada se probudi vrlo realno će ti reći da je to zato što je jutro nekulturno jer joj prekida san. 

Samo je nikada nemoj pitati zašto je jedan dečak otišao ranije iz parka kući. Tada će joj pasti suza u pesak, napraviće se blato, a ona ne voli da ufleka svoju garderobu. 

MOJA ODA BEOGRADU

Ovaj grad zaslužuje odu za sve nesanice i lude sne.
Zaslužuje poljubac u nebo po kom mu se svetla ogledaju i u asfalt koji tope moje štikle od kada sam naučila da u njima hodam.
Zaslužuje aplauz za poluraspadnute prevoze od kojih sam bila i gora dok su me u svitanja vozili.
Hvala mu za tople čuburske bureke kod žene sa divnim osmehom, netipičnim za treću smenu.
Ovaj grad zaslužuje da mu se peva sa starosedeocima vrapcima u ritmu kucanja čaša.
Ovaj beli grad vredi svake suze koju je upio i svakog smeha koji je doneo,
pa i onog lažnog što došljaci kače po Knez Mihailovoj.
Da, baš taj grad te je napravio i naučio da hodaš i po asvaltu i po kaldrmi kao po svojoj kući,
da ljubiš i domaće i turiste svim žarom,
da lutaš gde hoćeš i nikad ne zalutaš.
Ludi su oni što odlaze, srećni oni što dolaze,
a najsrećniji oni kojima je besana panorama prvo što su videli kada su prvi put oči otvorili.
Taj i samo taj grad čuje otkucaje srca i zna šta da uradi s njima.
U ovom gradu se pobednici i konjanici takmiče po publici dok odmeravaju štikle pravih i lažnih Beograđanki u njihovom catwalk-u od Terazija do Kališa.
U belom gradu svi su na ti osim lažne finoće i lažnog morala.
Njih ovaj grad trpi da bi se takvi udobnije osećali, sve dok ih, za kaznu, ne ubode kalemegdanskim kamenjem.
Ovaj grad namiguje kraj mesta gde si se ljubio.
Malčice nepristojno zazvižduće kraj mesta gde si neke druge stvari radio.
Njemu pobede i porazi ne remete pogled na sunce što skače u ušće Save i Dunava.
On noću stepuje po krovovima.
Vaspitano zna u koji prozor da zaviri.
Beli grad broji zvezde po Zvezdari i njima kroji sudbine.
Dorćolskim se udvara vračarama sa Vračara dok se cenka za voćke na Paliluli.
Ovaj grad kupa maturante svojim fontanama i hrani umor Moskva šnitom.
Beskrajem se igra na kružnom toku Slavije na čijoj sredini sede samo sanjari.
Ovaj grad krije prvi alkohol i kašljanje prve cigarete.
On zaslužuje odu sve sreće i tuge koje slavi i leči prekopotrebnom bukom i smogom.
Baš ovaj beli grad zaslužuje hvala za odrastanje uz mjuzikl zajedno s kojim me je naučio životu.
Beograd zaslužuje odu jer je čuo prvu pesmu koju sam ikada napisala.
Beograd zaslužuje jedno ogromno volim te,
u svitanje sa razmazanom šminkom pod tonom maskare i šljokica dok se vučem kući,
srećna sa nosem u nebesima zato što ovde pripadam.

POSTADOSMO VELIKI (MOŽDA)

Sedeli su na jednoj klupi,
u jednom parku,
u jednu zoru.
Smejali se ozbiljnom svetu koji žuri na posao.
Ti veliki ljudi.
Dosadni.
Nikada neće biti kao oni.
Oni vole kakvi su sad.
Deca sa kezom preko celog lica.
Pa, pogledaj ih!
Još imaju i mrlju jogurta na nosu.
Nisu za njih veliki planovi i zrele odluke.
Ta jedna klupa je sasvim dosta.
Taj jedan zagrljaj i više nego previše za sreću.
To jedno svitanje koje ih nije obavestilo kada je postalo dan u kome oni moraju na posao jer su veliki, zreli ljudi.