POKUŠAJ

Za sve od čega želimo da odemo postoji voz. 
Sami određujemo stanicu i vreme. 
Zvala sam taj voz da napokon odem od tebe. 
Spakovala sam stvari,složila uspomene,gurnula suze pod tepih i otišla na peron. 
Voz je došao. 
Nije nosio tvoje ime. 
Nije bio boje tvojih očiju. 
Vodio je od tebe 
nemajući veze sa tobom. 
Stao je ispred mene. 
Znao si da mi je otvorio svoja vrata. 
Uzela sam kofere. 
Krenula sam. 
Nisam se ni osvrnula. 
Pobegla sam. 
Pobegla sam od tog voza što sam dalje mogla.

ORGIJE SA STRAHOM

Idem našim stopama koje je prekrila čežnja.Lutam iako znam pravi put.Ne znam koliko je sati i koje je doba.Ne znam da li sam budna ili sanjam.Znam da želim tebe više od svega na svetudok opštim sa strahom koji mi razdire telo.Kida mi deo po deo dok urla tvoje ime.Gadim se sebe i tuđih dodira.Ne poznajem druge usne.Sanjam košmare slađe od zadovoljstva.Vidim tvoj pogled ka kome ka kome hodam

prljava od sebe i svojih nadanja. 

Ukaljana sam oduzimanjem nevinosti mom srcu.Plašim se reči,daha i tišine.

Trudim se da ne znam šta radim i kuda idem.Koraci su pijani i teški.Tvoj miris ih okiva.Pušta ih da krvare po slovima tvog imena.Želim da nestanem.Da se izgubim u ovoj pomahnitaloj postelji.

Ali ne mogu.Postojim i dišem.Svaki otkucaj srca mi govori da sam živa.Želim da sve utihne,

pa i tvoj glas.Želim da sve nestane,pa i tvoj lik.Da pomislim da je sve iluzija,

da je sve samo uteha za kojom sam tragala i ništa više od toga. I opet ne vredi.I opet strah vrišti. 

Ti si tu i stvaran si.Ti postojiš i kradeš mi hrabrost.Podvodiš me strahu

koji ti ljubavlju plaća.Ljubavlju čistijom od mene same.I ja i dalje vodim ljubav sa strahom.Svaki njegov ulazak u mene briše jedno sećanje.Znam da neće prestati da me koristi dok hod u meni ne ostanete samo ti i on.Krvavi od strasti i hladni od patnje.Svršite više da znam šta me čeka.Da znam da mogu da slavim kraj

i podjednaku bol koju osećam i sa tobom i bez tebe.Svršite,da mogu da priznam da te volimi u odbranu kažem da sam hrabra i jaka. 

PU ZA MENE!

Kada smo uspeli ceo Beograd da stavimo na dlan?

Nisam ni primetila kada smo ga pretvorili u naše igralište,

jedino mesto gde san ne prestaje.

Jedini svet kome pripadam.

Po prvi put je sve bledo u odnosu na tebe.

Ulice postaju pesak po kome gradimo kule.

Crtam put do tebe - kredom,

da mogu krišom da ga obrišem kada se uplašim blizine.

Deca.I ništa više.

Deca koja zajedno pišu ljubav kao prva naučena slova.

Ja neću da prestanem da se igram, 

a neću ni da prestanem da glumim da sam velika. 

Jer veliki mogu sve.

Veliki mogu srce nacrtano bojicom da zamene svojim

i daju ti ga

zauvek.