BAJKA O DEČAKU I DEVOJČICI

Jednom davno, jedne februarske noći, padao je poslednji veliki sneg te zime. Jedan dečak i jedna devojčica sedeli su u svom pesku sami na celom svetu. Sami usred tišine. Nije bilo igračaka, ljuljaški i šećernih vuna iza kojih bi se sklonili kada se kriju želeći da se ne „izblamiraju“ jedno pred drugim. Jedino što su mogli je da se sakriju u pogledu onog drugog. Bilo je nešto čudno u tom vazduhu. Dečak to nije primećivao, ali devojčica je znala. Devojčice mnogo više predosećaju od dečaka. Misle da su zato superiornije, a često taj stav sruši roj histeričnih suza kada se ti predosećaji ispostave kao tačni. Pitanje je samo da li ih strefe suze radosnice, ili one druge od kojih se dobijaju bore, kako mame kažu. Te noći devojčica je znala da ujutru ništa neće biti isto. Nije osećao ništa od toga, ali je osetio da treba da je grli jače nego ikad i to je uradio. Osetio je da treba da je drži za ruku. Bio je siguran da će joj od toga biti bolje, ali joj je, zapravo, bilo samo nešto malo lakše da ignoriše osećaj da će dečak koliko sutra zaboraviti put do parka i da će ona ostati sama u njihovom pesku u isprljanoj haljini koju je obukla specijalno za njega. Sneg je padao, i padao, i činilo se da će se Zemljina kugla pretvoriti u jednog ogromnog Sneška koji će se otkotrljati u dubine kosmosa. Dečak ju je grlio i držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i grlio i držao za ruku, i poljubio, i oterao zimu, i pitao da li ga voli, i nenamerno učinio da se rasplače. Da joj je samo dovoljno velika pahuljica da se u tom momentu sakrije iza nje. Zavukla je lice u kosu. Dečaci ne treba da gledaju devojčice dok plaču, pogotovo kad to rade zbog njih. Nastavio je da je grli. Upijala je njegov miris. Znala je da će joj biti potreban za sledeću zimu, i onu posle nje, i onu posle nje i ko zna koliko njih narednih. Sneg je stao. Otpratio ju je kući. Dečaci misle da su tako bliži odraslima. Ne shvataju ono što je ona shvatala. Postaju odrasli samo onda kada jedan dan preskoče odlazak u park jer imaju neku obavezu da obave, problem da reše, koji su im se stvorili, ni sami ne znaju odakle. Kad preskoče odlazak u park u trenu zaboravljajući da ih tamo možda čeka neka devojčica dok se oni snalaze sa svetom odraslih u koji uglavnom uđu jer se tako nalaže, a ne jer tako hoće, za razliku od devojčica. Među devojčicama ima zavidan postotak onih koje su svojevoljno Barbike zamenile Ajfonima, bojice svedenom šminkom, a glave zatrpane snovima, bespotrebno pretrpanim tašnama. Opet, postoje one koje se i po napadalom snegu vraćaju u park u iluzornoj nadi da se bar jedna pahuljica neće otopiti jer je dovoljna da sačuva sve uspomene na rastanak sa dečakom i da će kad sunce grane moći oko nje da izgrade peščani zamak u kom će je čuvati dokle god misle da je to potrebno. Ova devojčica je upravo to i uradila. Zatim je sela u pesak, prekrstila ruke i na opšte iščuđavanje njene, što odrasle što neodrasle, okoline sela i želela da se dečak vrati. Postoji ono što se devojčicama i dečacima uvek govori, samo oni to zaborave na putu od igrališta do kancelarije, a to je da ako nešto dovoljno iskreno želiš čistim srcem, to će kad tad da se ostvari. Kao argument je prilagala časnu reč Deda Mraza, podjednako iskreno kao što je i želela. Čekala je i čekala povremeno proveravajući da li je pahuljica idalje ispod usnulih zidina peščanog zamka. Jedne noći otkopala je zamak i pahuljice nije bilo. Pred nju se spustio poznati dlan na kome se sijalo poznato svetlucavo parčence snega. Svet je opet stao, ovaj put da sačeka da dečak i devojčica zajedno sednu u njegov ringišpil. Te noći devojčica je porasla samo malkice, tek onoliko da može prva da poljubi dečaka koji se vratio.