NEIZGOVORENE REČI

Gde odlaze sve one reči koje ne (smemo) (da) izgovorimo?
Gde i kada odlaze te drhtave rečenice, neposlata pisma, neodgovorena pitanja, nepitani odgovori?
Gde odlaze dok se sapliću o sumanuti,ćudljivi kukavičluk jutra i irracionalnu hrabrost noći,
dok se sudaraju sa strahom, koketiraju sa ponosom?
Gde nestaju opijajući se iluzijama,
hraneći se (ne)opravdanim očekivanjima samo da ne bi prešle preko usana?
Gde odlazi ta cela hrpa slogova što izjeda, nervira, razara, koleba, boli, ispituje, preispituje dok traži (svoju) potvrdu?
Zašto te neizgovorene aveti ne nestaju?
Umeju li da nestanu?
Je l' nestaju samo kad se pretvore u glas kog se nekada toliko plaše?
Sva ta slova vrte se kao uragan,
neka samoproklamovano bitna,
neka nesvesna svoje bitnoće.
Sudaraju se sa znakovima pored puta i prate ih,
a do cilja ne stižu.
Hoće li ikada stići i šta ih na tamo čeka?
Da li je lutanje ka nepoznatom toliko lakše od (bez)bolnog stizanja na cilj?