Kada smo uspeli ceo Beograd da stavimo na dlan?
Nisam ni primetila kada smo ga pretvorili u naše igralište,
jedino mesto gde san ne prestaje.
Jedini svet kome pripadam.
Po prvi put je sve bledo u odnosu na tebe.
Ulice postaju pesak po kome gradimo kule.
Crtam put do tebe - kredom,
da mogu krišom da ga obrišem kada se uplašim blizine.
Deca.I ništa više.
Deca koja zajedno pišu ljubav kao prva naučena slova.
Ja neću da prestanem da se igram,
a neću ni da prestanem da glumim da sam velika.
Jer veliki mogu sve.
Veliki mogu srce nacrtano bojicom da zamene svojim
i daju ti ga
zauvek.
Нема коментара:
Постави коментар