Ti, derište, koje je pre vremena odlučilo da odraste!
Čuješ li me?
Stariji su ti zapušili uši svojim mudrostima. Izvukli su iz njih mehure sapunice i pustili te u veliki svet. Naučili su te da salvetom, umesto nevešto rukom, brišeš mrvice preranog doručka. Pokazali su ti da ti odavno noge ne vise sa stolice kada sediš. Izvukli su te iz prastarih patika koje su proživele više nego svi oni zajedno.
Kako nisi primetio kada su ti ukrali iskre iz očiju?!
Preveliki su za tebe, balavče razmaženi što juriš za njima kao lud.
Rekli su ti da je vreme da ostaviš igranje po našoj ulici i pođeš za njima negde, ni sam ne znaš gde.
Negde daleko gde se dani ne završavaju zorom, već istom počinju,
tamo gde je nepristojno urlati Diznijeve pesme pod tuđim prozorima.
Vuku te, derište, a ti se fasciniraš njihovim idolima kao nekad kada u džepu nađeš dvadeset kinti viška i pridodaš nam za najjeftinije cigare koje možemo da pušimo.
Dragi dečače, ukrali su ti snove i zamenili ih javom, nesvesni da ćeš je ubrzo pretvoriti u san samo da bi je lakše shvatio.
Urlaju ti da je tvoj život u tvojim rukama sa kojima moraš otresti pesak i kojima ne smeš čačkati nos kad misliš da te niko ne gleda.
Da li si ti to od samog početka želeo?
To te niko ne pita.
Ne znaju da ti čitaju misli kao ja jer su previše odrasli.
Derle, vuku te za uši oblačeći ti odelo, svoju uniformu, znak da im pripadaš.
Objašnjavaju ti koga to vidiš u ogledalu kad se takav pogledaš.
Ne, ne možeš mojim karminom docrtati u odrazu ono što želiš.
Uzela sam ga od mame i koristim ga da budem velika samo kada to želim,
a to je sve ređe.
Dečače, srećno na putu za odraslost!
Ja te čekam u našem pesku i dalje jer se nadam da ćeš se kad tad vratiti, makar na kratko. Kao bežanje sa časa.
Ostavi na licu bar svoj iskreni osmeh kako bih umela da te prepoznam jer u poslednje vreme slabo razaznajem stvari.
Hladno je bez tebe u parku i plaši me ova prazna klupa.
Gde su nestale mrvice naše užine pod njom?
Ej, balavi, izdao si nas!
Izdao si zavet pod snegom sklopljen,
a rekao si da ćemo porasti zajedno ako ikada to uopšte budemo i hteli.
Odjednom si shvatio da znak za pešački prelaz služi da tuda pređeš, a ne da njime ukrasiš moju sobu.
Hajde, idi sad!
Nemoj da staješ zato što sam ja složila ovu facu.
Ne obaziri se. Veliki ljudi to rade. Ne primećuju takve nijanse na drugima.
Idi!
Samo sakrij u potpunosti izraz lica deteta koje se sprema da napravi psinu.
Sakrij,
da se veliki ne ljute,
ti odrasli dečače sa rukama punim uspomena.
Čuješ li me?
Stariji su ti zapušili uši svojim mudrostima. Izvukli su iz njih mehure sapunice i pustili te u veliki svet. Naučili su te da salvetom, umesto nevešto rukom, brišeš mrvice preranog doručka. Pokazali su ti da ti odavno noge ne vise sa stolice kada sediš. Izvukli su te iz prastarih patika koje su proživele više nego svi oni zajedno.
Kako nisi primetio kada su ti ukrali iskre iz očiju?!
Preveliki su za tebe, balavče razmaženi što juriš za njima kao lud.
Rekli su ti da je vreme da ostaviš igranje po našoj ulici i pođeš za njima negde, ni sam ne znaš gde.
Negde daleko gde se dani ne završavaju zorom, već istom počinju,
tamo gde je nepristojno urlati Diznijeve pesme pod tuđim prozorima.
Vuku te, derište, a ti se fasciniraš njihovim idolima kao nekad kada u džepu nađeš dvadeset kinti viška i pridodaš nam za najjeftinije cigare koje možemo da pušimo.
Dragi dečače, ukrali su ti snove i zamenili ih javom, nesvesni da ćeš je ubrzo pretvoriti u san samo da bi je lakše shvatio.
Urlaju ti da je tvoj život u tvojim rukama sa kojima moraš otresti pesak i kojima ne smeš čačkati nos kad misliš da te niko ne gleda.
Da li si ti to od samog početka želeo?
To te niko ne pita.
Ne znaju da ti čitaju misli kao ja jer su previše odrasli.
Derle, vuku te za uši oblačeći ti odelo, svoju uniformu, znak da im pripadaš.
Objašnjavaju ti koga to vidiš u ogledalu kad se takav pogledaš.
Ne, ne možeš mojim karminom docrtati u odrazu ono što želiš.
Uzela sam ga od mame i koristim ga da budem velika samo kada to želim,
a to je sve ređe.
Dečače, srećno na putu za odraslost!
Ja te čekam u našem pesku i dalje jer se nadam da ćeš se kad tad vratiti, makar na kratko. Kao bežanje sa časa.
Ostavi na licu bar svoj iskreni osmeh kako bih umela da te prepoznam jer u poslednje vreme slabo razaznajem stvari.
Hladno je bez tebe u parku i plaši me ova prazna klupa.
Gde su nestale mrvice naše užine pod njom?
Ej, balavi, izdao si nas!
Izdao si zavet pod snegom sklopljen,
a rekao si da ćemo porasti zajedno ako ikada to uopšte budemo i hteli.
Odjednom si shvatio da znak za pešački prelaz služi da tuda pređeš, a ne da njime ukrasiš moju sobu.
Hajde, idi sad!
Nemoj da staješ zato što sam ja složila ovu facu.
Ne obaziri se. Veliki ljudi to rade. Ne primećuju takve nijanse na drugima.
Idi!
Samo sakrij u potpunosti izraz lica deteta koje se sprema da napravi psinu.
Sakrij,
da se veliki ne ljute,
ti odrasli dečače sa rukama punim uspomena.
Нема коментара:
Постави коментар