Suze uporno pokušavaju da ih speru.
Uzalud.
Trebalo je to da urade na početku sudbine,
a ne na kraju razuma.
Grizem usne da ne izgovorim ono sto hoću.
Dok krvare kasno je da skupljam hrabrost.
Šunjam se,
prateći te po mirisu,
spolja sređena,
unutra uništena.
Lomim kost po kost svojih stopala
kažnjavajući se što gubim svest.
Ako stanem možda više neću ustati.
Možda me neće biti.
Al znam da bih te čak i tada trazila,
tvoja i prokleta,
svoja i oteta.
Нема коментара:
Постави коментар