NIKAD

Postoji ta jedna istina koju od mene nećeš čuti.
Ne dozvoljava mi srce.
Ne dozvoljava mi mozak.
Ma, ne dozvoljava mi ni jedan prokleti razlog kog mogu da se setim da opravdam kukavičluk.

Nikada ti neću priznati da me nasmeješ jednom rečju.
Da znam svaku nijansu tvog glasa,
i istinitu i lažnu.
Da tvoj pogled tražim u milion pustih ulica i noći,
a da se uvek kući vratim praznih ruku.

Nikada neću stati na put tvoje sreće.
Mogu se toj sreći rugati, mogu je kuditi, ali ću je uvek čuvati da te ne napusti.
Puštaću te da mi pričaš sve o sebi bez da ti kažem da me neke stvari bole.
Ja o tim stvarima neću tebi govoriti.
Ponovni kukavičluk.

Uvek ću znati da pročitam senke tvojih očiju
i znam da ću biti jedina koja može da nađe spas.
Za tebe.

Neću te napustiti ni kada se ceo svet sruši,
pa čak i bukvalno ako to bude za našeg vremena.

Neću te napustiti ni kada se srca i tela udalje toliko da se ne mogu videti.
Kada možda nastupi neko novo vreme u koje ćemo zakasniti,
novi prostor u kome ćemo se mimoići.

Biću tu,
i ne znam zašto to ponavljam kad već znaš,
kad ne bi i dalje bio tu da ne znaš.
Biću tu,
voleću te u kom god obliku.
Da li je obličje za ljubav uopšte i bitno?

Neću ti priznati nikada ništa od ovoga,
sve dok ti prvi ne otvoriš srce sasvim.
Inat ili kukavičluk,
izaberi šta ti je draže,
jer i sam znaš šta je istina.