BELI SAN

Napolju veje.
Opet sam te pustila
i sad mogu samo da brojim pahulje dok se ne vratiš,
da slažem slike tog belog paperja
i čekam da opet čujem tvoj glas.
Prsti su hladni od traženja tebe.
U trepavice se zapleo sneg
koji svaljuje krivicu na sebe što ne mogu da te vidim.
Veje.
Negde se smeješ,
ali ne mogu da čujem.
Šaram po prozoru naša imena.
Klizam se po sećanjima.
Hladno je.
Prizivam tvoj zagrljaj,
a dobijam samo odjeke u vrtlogu pahulja.
Prizivam sve dok ne utonem u beli san kajanja.
Probudiću se.
Probudiću se onda kada i poslednja pahulja padne na srce
i učini ga dovoljno jakim da izdrži čekanje.
Veje.
Veje.
Zavejalo.