PRINC NA BELOM KONJU ILITI GODO

Princ na belom konju je krenuo do svoje princeze. Jahao, jahao. Vetar mu mrsio kosu, on bio sav hrabar i odvažan, lep kao upisan, a dobar na 'leb da ga mažeš. Ma, sve po propisima. Međutim, dečko se umorio. Logično je. Jaše, mukica, ceo dan. I tako je seo u jednu kafanu pored puta u kojoj nije bilo nikoga osim jednog čoveka koji je sedeo sam za stolom. Princ je seo pored njega da mu pravi društvo. Naručili oni jednu turu, gde je jedna tu je i druga, treća sreća, četvrta da se ne svađaju ko je više častio, peta za rastanak, šesta za još jedan rastanak jer su se odmah zgotivili (kako to već biva u kafani), a nakon toga više niko nije brojao.
Negde pred zoru, potpuno pijan, princ upita čoveka sa kojim je pio celu noć: "Prijatelju, ne pitah te, kako se ti zoveš?"
Čovek koji je u tom trenutku video petoduplo uspeo je da izgovori svoje ime: "Godo."
Princ se zaprepastio: "Ali i ja se zovem Godo."
Čovek: "Ne, ne, dragi prijatelju. Ja sam Godo."
Princ nije imao ni snage ni potrebe da se raspravlja već uzviknu ono što je bilo krajnje logično: "U to ime još jedna tura!"

Zato princ na belom konju uvek kasni ili nikad ne dođe. Zato je potpuno opravdano proglašavati prinčevima one koji možda to nisu zaslužili. Zato se, princeze, ne zamarajte čekanjem istog. Doćiće. Valjda. Jednom.

Rado bih još pisala, ali moram da pokupim nešto iz jedne kafane.