Vučem se po mokrim ulicama brišući prastari asfalt ostacima sebe.
Gulim svoju kožu o beton trudeći se da ubijem stid.
Kiša mi spira rane koje se iznova prave.
Plašim se da zatvorim oči.
Sanjaću te.
Zato hodam.
Čekam da čujem moje ime u tvom glasu,
a čujem samo moje korake koji zloslutno mere koliko smo daleko.
Nikada me nećeš tražiti,
a uvek ćeš me naći.
Nikada me nećeš voleti,
a uvek ćeš me imati.
Vučem se trudeći se da nestanem u šakama ovog grada,
da utonem u zaborav izgubljenih.
Bežim od sebe,a uvek se nađem.Nađem se svaki put sve ranjeniju i slabiju.
Nema kraja za mene
dok god hodam zbog tebe i ka tebi.
Nemam ništa osim zidova u koje udaram,
osim ponosa koji mi oblaže đonove da mogu dalje da nastavim.
Šta će biti kad ponosa nestane?Hoću li ići bosa?
Hoću li postojati?
Odavno je to nevažno.Odavno je kraj početak svega.
Samo se srce pita,
a srce je dželat najsuroviji.
Нема коментара:
Постави коментар