U čemu je više fora sa epidemijom "Bitanga i princeza" sindroma?!Što je najgore,princeze više nisu samo žene,a bitange nisu samo muškarci.Koji se đavo i to obrnulo?Jasno je ono suprotnosti se privlače i da nije toga bilo bi dosadno,ali neke suprotnosti su previše suprotne da bi se privukle,pa se opet dešavaju.Fina princeza(nebitno da li je žensko ili muško) iz kuće,sa solidnim statusom inteligencije,vaspitanjem i svim onim što danas nešto i nije na ceni (jer gazi sve da ne bi svi gazili tebe) naleti na bitangu (nebitno da li je muško ili žensko) koja nema osnovne manire,obzire,u krajnju ruku osećanja (ne uključujem sve bitange jer neke imaju tek nešto elementarno što se ne pokazuje jer nije cool),mozak može i ne mora da postoji.Ako postoji onda je patološki izdresiran na sve taktike,a ako ne postoji onda je na sceni nenormalna količina praznoglavosti.I njih dvoje se tako (na nesreću) sretnu i onda kreće kompletni haos.Bitanga se udvara princezi,princeza padne na bitangin već oproban šarm,bitanga se povuče iz igre,princeza juri dok ne pocepa sve žive haljine,polomi štikle i izgubi krunu.Princeza stane da se odmori od svega,a bitanga se opet pojavi jer odakle njoj pravo da stane u jurnjavi njega?!Tone praznih reči,nejasnih osećanja i situacija,prolivenih suza,patetika,strasti,ljubavi i "ljubavi" su na ovom prilično mrsnom jelovniku.Jedino je nada prisutna i kad je posno i kad je mrsno.Ona je večna i nepodnošljivo tvrdoglava.Ne zna za razum,zna za osećajnost.Ne zna za realno,al sanja do zla Boga...Obožava konzilijume prijatelja,braća i kumova koji su tu kao srdačna podrška i samo se tada kao ljudi ne dele na bitange i princeze već se ujedinjuju u savetodavce.Onda sledi to njihovo pričanje u prazno tek da bi se ubilo vreme nerviranja.Dotično visočanstvo koje juri dotičnu bitangu čuje samo određene reči koje odgovaraju njegovoj zamisli i od toga sklapaju "savet".Kida se svila i kadifa zajedno sa živcima.I princeze i prinčevi bacaju tako olako sve ne bi li se ikako približili fatalnim bitangama odbijajući da shvate da bi bitange bile pored njih kad bi im se bivalo.Al šta vredi kad bitange imaju gladan ego i moraju ga hraniti.Dok se ego ne zasiti nema hrane za ostale.Bitanga ne da ni delić više svog bića ukoliko u tome ne vidi beneficiju kakve god vrste (mentalne ili fizičke,nebitno je).Uzalud da princeze čine herojske poduhvate,skaču sa kula,prostiru kose kroz prozore,fasciniraju ne znam kakvim delima.Neće se to promeniti.Ljubav je sama po sebi previše neobjašnjiva,u suštini sama po sebi ljubav,da bi se sad nešto tu smirivalo i menjalo.Tako je kako je.Činjenica je da nam je svima zanimljivije da imamo nešto što je nedostžno.Ono što je na dohvat ruke nije zabavno.Ono je stalno tu i već ga znamo u prste i dosadno je.Patološki je dosadno.Svi se već po default sistemu upuštamo u taj sado (bitanga)-mazo (princeza) odnos i kao nalazimo neka svoja pravila preživljavanja i mnogo se,jadni,radujemo kad ta pravila profunkcionišu.Radujemo se bez obzira da li smo bitange ili princeze.Jednostavno,sveopšta hipi radost!I tako princeze prohipišu i trčkaraju kroz polje cveća za bitangama dok bitange ne skrenu ka šumi i zaj..u princezu kad im dosadi razgledanje šumskih lepota.
Treba odati počast pametnim princezama koje ispod ružičastih haljina ipak nose mali oklop bitange pa znaju da odreaguju kad previše postane gusto.Treba pohvaliti i obzirne bitange koje znaju kad je dosta.Treba se opametiti,ali je razum suviše dosadan u dijalogu sa osećanjima.
Mnogo princeze (ili prinčevi) oderu svoje noge od pokušavanja usklađivanja svog koraka sa korakom bitange dok ne shvate da je vreme da se vrate na svoj nivo i prepuste bitange bitangama.To se dešava u zrelijim godinama (zrelost zavisi od pojedinca,a ne mora nikad ni da se pojavi).
I nije ovo neko otvaranje očiju svim princezama i teranje inata svim bitangama.Ovo je samo konstatacija koja je sela na papir.
Poenta je da u ovoj,kao i u svim drugim bajkama,mi tražimo ono čuveno živeli su srećno do kraja života.
Нема коментара:
Постави коментар