PRAZNICI NAM STIŽU!!!

Jutro. Miris ogromne jelke pored koje me ujutru čeka ponosni tata. Prvi uspeh dana, nisam tresnula niz stepenice kad sam onako pospana videla tu sliku koju nikada neću zaboraviti. Sledi veranje po merdevinama da okitim tog zelenog, bodljikavog džina. Ogledanje u ukrasima od kojih svaki ima svoju priču. Dečije žurim da što pre pokačim sve ukrase kako bih što duže uživala u jelki.

Popodne. Miris kafe i laka za nokte. Kilometarski telefonski razgovori koji nemaju cenu, osim one nesimpatične koja stigne od Telekoma. Krajnje narcisoidno se divim sebi dok posmatram stan koji sam okitila. Lenjo se rastežem po kući. Dok čekam da mi se dijagnostifikuje opterećenost praznicima uživam u euforiji. Kompilacija prazničnih pesama i kez. Ogroman kez. Još jedan trenutak kad shvatim koliko mislimo da nam je potrebno za sreću, a koliko je u suštini potrebno. Dobro, fale mi poneki momenti (čitaj osobe), ali ću se i za to pobrinuti. Ako zapnem, osloniću se na Deda Mraza. Ako se danas osećam kao da imam pet godina, sasvim je normalno da on postoji. Ne sabotirajte me iznošenjem realnih činjenica o njegovom nepostojanju, tužiću vas mami!

Odlazak u apsolutno prepuštanje svom sjaju koji me saleće sa svih strana i pretvaranje u potpuno dopušteni i opravdani praznični kič od kog nema ništa slađe. Ovih dana ne zakerajte, ne zamerajte, na zanovetajte, samo se prepustite!