3:34 am

Ovo je posveta vremenu u oko pola četiri. Da, baš tad. Sebično tad jer sam tada srećna i imam sve u svojim rukama. Ja često gubim stvari iz ruku. Retko namerno, češće slučajno. Moguće da je to posledica detinje nezasitosti. Ovo vreme je ono vreme kad vreme ne postoji. U ovih pola četiri dovoljni su miris duvana, nas i dva pogleda. Ovih pola četiri su dokaz da je za sreću dovoljno malo, ali ne i bilo šta. Vlada opšta smirenost. Svi pundravci su zaspali. Svi su budni ili spavaju, a mi imamo svoju priču. Ovih pola četiri je potvrdilo da nisu bitni ni vreme, ni mesto, ni okolnosti, ni prioriteti, ni razum, ni pravila, već samo i jedino srce. Srce u pola četiri. Ono će sad da lumpuje. Navataće mi podočnjake, znam. Al može mu se. Može mu se jer se krajnje halapljivo naždralo, kao i svi mi često u ovo doba, ljubavi. Neka ga. Srećno je. Prijatno!
Ovih pola četiri su mojih pola četiri i ne dam ih nikom. Nađi svojih pola četiri, pola pet, šest i shvatićeš koliko vremena trošimo na pravljenje nemogućeg od mogućeg, a potrebno je tako malo da se keziš od uveta do uveta. Onaj kez za kojim svi toliko ludački tragamo da bežimo u apsurdne mistifikacije i preispitivanja umesto da se samo prepustimo. Ne verujem da se samo jedno živi, ali želim da svaki svoj život živim kao da je jedan, jedini i poslednji. I živim sad u pola četiri, eto jer sam srećna i jer mi se može.

3:34 am
Beograd,
između smirenosti i euforije