Tašmajdan pod snegom. Noć. Mogla sam stajati i brojati svaku pahulju koja je padala iz tamnog ponora neba. Apsolutni mir. Kristalni odsjaj novogodišnjih ukrasa, tek iza okna ponekog prozora. Zima na obrazima. Tvoj glas dopire kroz telefonsku slušalicu. Tvoj smeh i moj smeh negde u ovom gradu, isti i u isto vreme. Koračam po snegu sa nedostajanjem za vratom, al opet sam mirna. Smiruje sam osećaj prevelike povezanosti sa tobom nastale pod sličnim ovakvim snegom. Sada isto pada sneg i sama sam pod njim. Puštam da me zavejava u nedogled. Srećna sam. Slušam i dalje tvoje reči koje dopiru kroz slušalicu. Smešne sprave ti telefoni. Samo ti tako prenesu glas i ponosni su na to. Što ne prenesu cele ljude? Koračam između drveća znajući unapred svaku reč koju izgovaraš. Pre dve godine sam mislila da sam dostigla najveći stepen na kom te mogu imati. Nisam ni želela više. Nisam ni sanjala koliko ćeš mi biti potreban. Pre dve godine imala sam te tu, pri sebi, na dohvat ruke i usana. Sada te imam na dohvat srca, samo se plašim da pružim ruku.
Нема коментара:
Постави коментар