Devojčica je uzela bojice i nacrtala princa. Imao je mač da je štiti od nemani i štit da je čuva od tuge. Imao je prelepog belog konja na kom će doći da je odvede u svoje kraljevstvo, iza sedam brda i sedam gora, kraj sedam prekrasnih mora. Bio je lep, hrabar, pametan, snažan i odvažan. Sve s njim počinjalo je jednom davno, a imalo je vilinskim prahom posutu garanciju na srećno i zadovoljno do kraja života. Princ je bio samo njen, skriven u perju njenih jastuka i mirisu bombona. Sebično je čuvala taj crtež od drugih devojčica.
Devojčica je porasla. Noge su počele da joj dotiču pod dok sedi, a onda je još više porasla pa je uletela i u štikle. Gledala je s visine crtež tog princa i prezrela njegovu površnu savršenost.
Ubrzo su prinčevo postojanje i titula su nestali zgužvani sa uspomenama iz detinjstva.
Zašto?
Zato što je devojčica našla savršenstvo mnogo bliže od sedam brda i sedam gora. Našla ga je u nesavršenstvu, nečemu mnogo posebnijem i savršenijem od savršenstva. Našla je ljubav.
I živela je srećno i zadovoljno zauvek.
Нема коментара:
Постави коментар