Ne smakosmo se. Prođe 21.12.2012. i ništa. Što bi kolega Šekspir rekao: "Mnogo buke ni oko čega". Naravno, još se povlače razne teorije o dotičnom fenomenu. Jedni kažu da je to samo završetak određenog kalendarskog doba Maja (koliko im je tačno bilo dobro u životu kad su posle toliko vremena uspeli da nas iscimaju), drugi da je prošla neka kometa pored Zemlje i umalo je zakačila, neki opet tvrde da je to vezano za generalni haos u svetu... Jedino da povampirimo i Maje i Tarabiće i Nostradamusa pa da vidimo o čemu se radi.
Jedna od teorija mi je privukla pažnju. Ta teorija se odnosi na to da se smak sveta zapravo desio u nama samima, da je došlo razdoblje kada ćemo pronaći sami sebe i doći u ravnotežu sa samima sobom. Opet, s druge strane, malo mi je čudno da se kod svih ljudi na svetu to desi tako odjednom, na klik. Ne znam. Nisam naučnik. Samo sam umetnik. Ali meni se desilo. Već nekih mesec dana sam bezrazložno optimistična. Konstantno. Ne bi to bilo tako čudno da ja nisam osoba koja je poznata po tome da se stalno nervira, stalno oko nečeg/nekog pati, stalno mora nešto da mi ne da mira. Odjednom je to nestalo. Da, nije sve idealno, ali sam prestala da se cimam oko toga. Počela sam da gledam stvari sa mnogo vedrije strane. Postoje problemi, pa dobro. Pokušaću da ih rešim do one granice koja ne ugrožava mene. Počela sam više da cenim sebe, da budem strpljivija. Ukoliko me hvata nestrpljivost transformišem je u nešto konstruktivnije. Prvi put u životu minimalno počinjem da veruckam u ono užasno "Ko zna zašto je to dobro". Trudim se da se smejem i u situacijama u kojima se do skora ne bih smejala. Od svakog dana pravim mali praznik i mali lumperaj. Kad dodaš na to i prazničnu euforiju, čiji sam fan odavno, dobiješ stvarno vatromet. Možda sam pukla. Nemam pojma. Možda će me strefiti neka idiotarija koja će da mi sruši novostečeno stanje. Ne znam. Nisam toliko vidovita da to predvidim, tako da je mnogo pametnije i korisnije uživati dok možeš. Uživati u jutarnjoj kafi, hodanju po Beogradu, osmehu onih koje voliš, onome što radiš, svakom pa i najmanjem uspehu koji se desi u toku dana, pucanju balona od žvake, skrpljavanju para preostalih od izlaska da kupiš cigare i svemu što ti pruži život u toku dvadesetčetiri sata koji se nižu u nedelju, mesec, godinu. Tim sistemom možeš stvoriti srećan period. Tim sistemom mislim da možeš da pronađeš sebe. Meni se sviđa ova novostečena sigurnost. Ne bih je ispuštala, ako nemate ništa protiv. Moguće da sam prolupala, ali mi se onda sviđa ta prolupanost.
Poenta je pokušati naći svoj komad sreće. Ako ne odmah onda ga graditi iz sitnijih komadića koji čuče u svakom danu. Čak i kad se ne vide na prvi pogled, tu su. Uvek su i sigurno tu. Samo treba izbaciti nepotrebne stvari iz pogleda, protresti trepavice, nasmejati se bez obzira na sve i videćeš da su tu.
Dakle, ne znam da li je ovo smak sveta, smak nas, smak srca, mozga, čega već. Ne znam da li se u ljudima desila neka eksplozija koja ih je promenila na bolje. Ali možda i nije loše tako posmatrati stvari.
Otišla sam da izglancam ružičaste naočare. Volim da vodim brigu o novim, sjajnim i lepim stvarima.
A kad postanu stare?
I tad. Vintage je in.
Ne moraš smaći svet. Smakni problem. Namakni osmeh.
Нема коментара:
Постави коментар