Sreća u Beogradu je najlepša sreća. Ona je velegradska sreća. Blistava i pompezna. Često je mamurna i neispavana, čupava i puna dima, ali i ispod toga ona ima svoj sjaj. Uvek je svesna da bar malo šljokica od razmazane šminke mora da zadrži da bi fascinirala svoj Beograd. Ovih dana ta sreća je praznično euforična. Zavlači se u igračke koje roditelji nose iz prodavnica. Iste igračke za kojima su željno skamlikala njihova deca lepeći nosiće za izloge. Kako ne zavući sreću u tako nešto? Sreća je u lampicama koje sijaju oko drveća i mame vas da štrpnete koju, praveći se da je to sasvim bezbedno. Vešto i uspešno zavodi Beograd. Iz dana u dan. Iz noći u noć. Ona se muški šepuri po Dorćolu. Ona živi po pozorištima, živi pozorište. Lumpuje po Savamaloj i sunča se na Terazijama odmah nakon lumperaja. Često predahne uz crnu kafu sa ratlukom na Vračaru, a zatim bezobrazno pije u podne po zidinama Kališa da bi se pripremila za novo lumpovanje nakon koga će, negde pred zoru, halapljivo grabiti burek na Čuburi (ako ne tamo, onda bilo gde gde je najbliže u trenutku pijane gladi) da bi posle mirno mogla da vodi ljubav sa snovima u perju zvezdarskih jastuka. Beograd je ne ispušta iz ruku. Čuva je s Dunavom i Savom na dlanu. Velegrad se pravi da ne vidi kada mu ona ukrade koji suvenir iz lumperaja jer zna da mu on i dalje pripada, a da se ona smeje. Sreća mu uzvraća stihovima, poljupcima, zagrljajima u svakoj sekundi, peva mu na uvo i štiklama golica njegove ulice. Ona umire od nostalgije čim napusti njegove granice. Sreća je opsesivno patološki vezana za njega i večno zaljubljena čak i kad ga prevari, čak i kad se naljuti.
Onda shvatim koliko sam se danas poistovetila sa srećom i prepustila se dok tonem u ovaj savršeni grad koji je moj. I gde ćeš više.
Нема коментара:
Постави коментар